Отаџбина

IV

ХГУ-ог века мкоже знацв, да је социјално стање у српским земљама озбиљски болесно и, да нвје турска ннвазија цолитичким интересима ансорбовала све духове, ја држим но свему да се ХУ-и век не би свршио без велике једне политичке и социјалне револуције у нашим крајевима. И морално и социјално егање народа балканских, и стунаљ њихове политичке свести, нису давали сигурна темеља за једно велико политичео јединство њихово. Само је Душан силни био не само довољно геиијалан да јасно види, да је само у томе јединсгву, или управо у комбиновању снаге Срба Бугара н Грка, снас њихов; него је он једини довољно јак био да вољом својом, енергијом својом, и јунаЧком срећом својом то јединство наметне народима балканским. Са смрћу Душановом миеао његова није умрла. Она је остала да живи, јер је у њој велика једна истина, која не умире. Она је шта више добила нрактичнији и прецизнији облик, јер се сузила на мисао о јединству српских земаља у престолу српског цара. Они страшни политички потреси, који су уздрмали царевину Душанову после смрти његове, ниеу у самој: етвари били што друго, до борба за јединство српских земаља у престолу ерпском. И резултат те борбе био .је распад чаревине. Каква трагична Фаталноет ! У целој старој српској историји нема жалоснијег времена од онога, којеје настало тако рећи сутра дан после смрти Душанове, па трајало до 1376 г. када кнез Лазар успева да се начини центар бар за један део ерпских земаља. 0 племенитосги Лазарева карак гера нико и никада посумњао није. Има их који сумњају у његов државннчки таленат. Мени он изгледа као државник првога реда. Као прави државник он рачуна с Факторима онаквим какви су. Напустио је сваку амбицију да буде цар свима срнским земљама. Напуштањем евојих амбиција, ако их је икада и имао, понуштањем амбицијама других, Дазар је постао носилац једне ио облику нове мисли, али у еуштини старе мисли о јединству народа српског и о потреби његове сложне акцпје. Са свим је јасан циљ, који је имао е са евим су јасна и средства, којима се њему стремио. Не више силом, него љубављу и разлогом и свешћу о заједничкој опасности