Отаџбина

Б О М Л 1> Ш Е

твени таленти веома цењени, скоро неонходни, и мушком и женском у осамнаестом веку : музика, представљање позормшта, конверсација, писаље писама, портрета, песама, и т. д. — Мати је Бомаршеова била обична, добра жена, таман толико јака, да је њен несташни син могао радити што год је хтео, кад није био под очевим надзором. —- А син, син је био несташан, веома нестатпан, сувише жив, сувише пун снаге и здравља, који увек траже одушке, прете поћи низа страну. ако им не дате маха, слободна поља, ако их не управите камо треба. Младога Карона шиба крв по ушима, а сврбе длановп. Пзвађен из школе од тринаест година, место да седи код куће, он гони кроз улице париске као датгп, води чету вршњака са собом, управо за собом, узнемирује у њином сиу праведника невине грађане своје улице, кавжи се, прима и дели буботке на све стране, уређује као досетљив редитељ, води као вичан коловођ несташно коло дечје, пљачка у прилици материну камару за јестива, пуни кућу грајом и урнебесом : демоном га зове његова сестра Јулија у једној пе много песничкој, али врло занимљивој песми о његовом детињству. У њему здравље кључа, кува, прелива се ; и. као увек. на страну на коју не треба. Корак га један само раздваја од недопуштенога : он га ирелази. За тако живу и предузимљиву природу две власи на глави даље су једна од друге но материна камара са јеотивом од очеве шкабрије с парама : не пружити руку било би неприродно. Али се са старим Кароном, кога познајемо, није било шалити. Без друга суда, за нашим јунаком једнога дана затворише капију, сурово, немилосрдно. Као и сви јаки лекови, и овај је носио са собом спас или коначну пронаст. Бомарше је као и све живе и експансивне природе, имао осетљиво срце: очев гнев га се био коснуо више но што се могло очекивати. Срећна су, уз ово буди речено, деца која осмејке и миловања плмте као ретку награду, као недељно одело. као посластице које