Отаџбина

28

Б О М А Р Ш Е

подарски, да су ови били изгубили сваку наду да ће икад куцнути час томе зулуму. Кад је све било бадава реше да предаду Бомаршеу целу ствар у руке. Опет њему. Он се ирима, без устезања, и сасвим слободно, са стотином својих приватних иослова на врату, почиње борбу са глумцима француског позоришта , с којима је, пише му Дидро, било «мучније борити се но са целим парламентом Француским». Ништа није интересантније но пратити ову борбу у свима њевим перипетијама. Бомарше се оречетворио : јури од једног управитеља другоме, од драматичара глумцима, доказује, побија, проучава питање тако марљиво да је за кратко време био познао рачуне позоришта боље но и сами глумци. 1 ) Узалуд су му они бацали штапове међу ноге. Бомарше је за све време парничења имао последњу реч. Његови су разговори са глумачким одбором обрасци лепа, духовита, диалектички јака разговора. Суднте по овом одломку, (Француско иозориште било је уобичајило да присвоји комад, чим је приход једне вечери, ма из каквих разлога, био пао испод једне напред одређене суме; и једног дана, Бомарше води о томе препирку са глумцима. Они му траже да им уступи Севиљског Берберина, иитају га да ли пристаје). »Ја им одговорих као Зганарел: — Ја ћу вам га дати ако будом хтео да вам га дам, а не ћу вам га дати, ако но будем хтео да вам дам.... Иоложите ми рачун о досадашњим представама; ви знате да поклон тек онда добија своју праву вредност кад му се сва његова цепа зиа. — Па кад не ћсте да нам комад са свим поклоните, рецитс бар колико пута хоћете да га у вашу корист представламо, па да нам га онда оставите. — Ма молим вас, реците ми, зашто је баш потрсбпо да комад вама остане? — Па тако смо ми углавили готово са свом господом иисцима. — Ти иисци иису за подражавање. — Али 110 тако и за вас бољс бити; јер ако комад прегтаје бити ваш, бар вас онда често представљамо. Нристајсте ли дакле да ваш комад играмо шест, оснм, десет нута у вашу корист ? Мени се ово питање учини тако смешиим, да им у истом тоиу од') ша.. 471.