Отаџбина

Б О М А Р Ш Е

27

успешна, јер је де Моранд у пркос свима предлозима и понудама, ипак био дао свој рукопис у штампу. Кад је све било узалуд, обрате се Бомаршеу (1774). И сад шта бива? Тога де Моранда, кога ни претње, ни заседе, ни оружана полиција нису могли заплашити. који је тако вешто био побунио Лондоњане против једне ио њега послате бригаде, да је ова, «грдно иоплашена нагла бежати заверавајући се да се шале не ће по други пут иримати такве мисије«, ') уме Бомарше тако да припитоми — по скуие новце, рећи ћете ви. Свеједно. и други су имали новаца на расположењу — тако да припитоми, да му овај да све већ штамнане примерке, и пристане да се све спали близу Лондона. То није довољно било: Бомарше је још од тога непомирљивог непријатеља владиног усиео начинити владиног уводу. — Или: требало је Иолтера издавати. На две године после Волтерове смрти (1780), повео се био говор о томе како би ваљало приредити издање целокугших дела његових. Али ко да се прими таквог предузећа '! скупог, мучног, скоро немогућег, јер Болтер броји деведесет књига, јер је требало замаштати очи цеисури (пошто је иоловина Волтерових дела била забрањена), наћи на страни место, подићп нарочиту штампарију, уложити у предузеће огроман капитал готово без нкакве наде на добит; и тако даље. Ко, него Бамарше? Он га се збиља ирими, узме иокрај тпсуће својпх других послова радити на њему са издржљивошћу коју познајемо, читавих десет година Изгубио је доста новаца на њему, али је главно, да га је ипак до краја истерао. 2 — Или фрат^уско је позориште, благодарећи својим високим релацијама и покровитељима, немилостиво тиранисало сиромашне драматичаре, плаћало им незнатне суме за најбоља дела, присвајало комаде, забрањивало иредставе на другим позорницама, пљачкало, једном речју, писце тако нештедимице и гос') Л о м е н н, I) 378. 2 ) В. Бетелхајм, 422—45?.