Отаџбина

26

Б О М А Р Ш Е

буци свога штапа био изрезао ону девизу једнога султана ; «Ја сам обарач препона » И од њега јачим, јер претпостављајући да су обоје носпли подједнаке терете, Балзак је свој носио јечећи и клецајући, Бомарше готово свакад високе главе, с песмом и шалом на уснама. А само је овом расположењу име неуморност. Оваква је активност неодољива сила. Људи од активности су у друштву људи од много већег утицаја но људи од духа. Људи од духа мисле, разумеју; они, ако хоћете, седе у арвом реду ; ирву улогу играју људи од рада. Они се намећу друштву које и нехотице иде за њима. У незгоди, у случају једне или друге потребе, све ће упрти очи у њих Ако за ово треба доказа, наћи ћемо га на самом примеру Бомаршеовом. Од онога часа кад га је свет видео и осетио окретна, способна, неуморна, множина је у њега тражила помоћи. Краљ му се може бити још и први обратио. У то су време, у другој половини осамнаестога века, кад је стари систем владе још био у власти, а људи били израсли из својих сувише тесних и несносних хаљина, нападаји на власти бивали све чешћи и непомирљивији. Један од начина нападања, не најчистији и најпоштенији, разуме се, било је анонимно новинарство, коме су легла била у Холандији и у Лондону. Ти су анонимни новннари били при.1ПЧНО несносни људи. У исто време и врло јаки. јер у борби никад није јача страна она која је у ствари јчча. но она кота у борби може ман.е изгубити, која је у положају да јој се мање може досадити: знате како се у басни јарац на крову руга вуку који, немоћан, стоји доле пред кућом? Једног од тих новинара, Тевно де Моранда, «Новинара оклопника", како се он сам звао, узалуд су се мучили да ућуткају и Лује XV., и његови министри, и париска полиција. Са једним рукоиисом у руци, Тајним мемоарима једне јавнв цурв, уцењивао је де Моранд Луја XV. и госпођу Ди Бари. Осамнаест је месеци трајала борба са њим, упорна, али са свим без-