Отаџбина

476

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

0 осталоме г. Вр. није хтео говорити, јер »то су или неодлучене ствари, у којима г. Ж имаде своје мишљење, а »један Живановић", радник од прије двадесет година, ваљда смије више и прије оно, што се каже у науци „мислити 11 , него г. Љуб. Стојановић — или су то само »густови" г. реФеранта, а с1е ^ибШзиа поп евг. с1л8ри1апс1ит к . Оно »мене®, онај осми падеж мн., оно „дубети", оно »човечји« итд., итд., све су то за г. Вр-ца неодлучене ствари, све су то моји „густови 11 .

Завршетак чланка је његова лична и приватна ствар, самозаједно с њим и ја велим: »Вријеме је већ једном, крајње вријеме. да се у животу, у књижевној пракси употреби оно благо, што га досле вриједни трудбеници у томе послу сабираше и тумачнше онако, како у науци ваља и требује". И то треба да упамти и г. Вр. па да не нише више: »но с< (рускиц »лежи несмисао", »што је чинп" (немачки), да не пише »зна® и »знаде к , »има® и »имаде" ; да не пише »схваћамо а ,: »изузетци« ; да не пише »ако погледа на завршетку реФерата«, »са ријечу,,, »у оно 11 ; да не меша диалекте и не пише једном: »смијешним* »једним«, » филолошким® итд . а други пут »спореднијем«, индојевроискијем« итд. једном: »употријебити®, а други пут »употреби«, »оцени«, »најпосле«, »речи (( , »погрешку 11 »увјек« итд. итд. Не ћу да говорим ни о стилу којим су оба чланка написана. Боље ће бити да читаоци, који су их читали, сами о томе суде, него да им ја намећем своје субјективно мишљење. Не ћу, на послетку, да се бранем ни од оног правог подметања од њихове стране, да ја презриво гледам на Миклошића. Да они знају шта говоре и да разумеју оно о чему пишу, не би никад могли из мога говора извести онакав закључак, али овако : »опрости им, Боже с( , — итд. Ко зна шта је старина Миклошић, наш »АИше^.чСег« у слов. филологији учинио, не може а да са дубоком поштом не изговара име његово. Где је то још било да се миш на лава натреса? Ако сам негде и рекао да ми се друго какво објашнење боље сви^а него М-ћево, нико нема права из тога изводити да ја презриво гледам на њега. Ако би на пр. неко данас рекао да У индојевронском прајезику нису била само три самогласника а I« и у, ко би за њ, смео рећи да он презриво гледа на Миклошића, ма да су његови »Гласови« на тој основи израђени? -XЈа сам готов са г. г. Ж. и Вр. али нада мном има још један судија, од кога ме је највише страх. Тај неумитни судија за сада.