Отаџбина

480

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

ли ће страну ? Тешко се одлучити. У осталом имаће сад за размишљање доста иремена. Првом је акту овде свршетак, а други се дешава у кабинету и предсобљу мшшстровом. Поред осталих молилаца, међу којима је један бедан ирактикант, у позајмљеним црним хаљинама, што долази сваки дан, а министар никако да га прими, после нека брбљава жена, што је досадила и публици и министру својом несносном дреком, само за ту непријатност не кривим г-ђу Радуловићку, јер јој је игра, као и свакад, кад не добнје разне бивше дојкиње, била изврсна — поред таквих дакле шћућурио се у један буџак Аћим и са стрепњом чека да уђе министру. Најзад се приближио и та,ј страшни тренутак и он, кашљуцајући и клањајући се непрестано улази полако. Али га не дочекује министар, већ нама дотле незнана личност, уседелица сестра министрова, Персида. Мени се чини, да је потребна велика доза добре воље, да се њено понашање прими за вероватно. Ево шта она ради : да не би остала вечито девојка, •она пази ко долази брату, па ако улучи згоду, дочепа каквог молиоца, готово који јој први дође до руку — неће разуме се оног практиканта у позајмљеним хаљинама — и без икаквог обзиранамеће му се за жену. Рекао сам без икаквих обзира, да без икакви> ! . •обзира. Ево на пример сад, чим је угледала Аћима, одмах га сматра као кандидата себи за мужа. Почиње тиме, што му везаном и збуњеном, прича да је већ заслужио бити члан апелације, како је незгодно да он сам моли за премештај, него би боље било, да се неко личпо за њ заузме. Аћим се на један пут ослободи и са свим искрено и отвореио, оставив на страну сваку етикецију и смотреност: — Па нема ко, брате ! Је'л те да је овај ненадни глас његове природе једно лепушкасто место, а .таких места налазио сам још по где где у Протекцији. Ја за ово хвалим Аћима, а Персиди је за то глуп, са њеног гледишта и јесте глуп, јер не види да му се она нуди за протектора. С тога се морала оставити завијеног говора, али је сад узела сувише слободан : обећава му, да ће учинити све што треба код брата, премештај је сигуран »и ми ћемо бити најсрећнији пар", завршује и •оставља забезекнутог Аћима, стиснувши му значајно руку. Аћим управо не појми, шта је хтела она с оним ааром, али се брзо утеши да неће бити ништа рђаво, а радостан је што је стекао тако моћног протектора. Даље понашање Персидино још је невероватније, међу тнм морамо се с њом бавити, „јер од сад ступа она, поред извесног Саве Савића, у први ред личности и одводи нам пажњу са оних, с којима смо се упознали у почетку. Други акт као да се обрће и у другу тему. Тај извесни Сава Савић, ђумругџија, који је у