Отаџбина

позориппш преглед

481

јакој компчној снази г. Динуловића нашао дотичног представљача, почок од маске и тоалете, до пајмање интонације речи и гримасс на лицу — тај Оава Санић је скроз нрактичан човек. Види да о каквим способностима у њега пема ни трага, и да би, чекајући од њих, могао остати безграннчно ђумругџија. За^то пак нема особитс воље, тим мање, што све живо ово њега гледа да се што већма иапред прогура пе бирајући много начпне. С тога се одлучи, да запроси министрову сестру, јер розонује оним шеротлуком, који имају ирости људи, ма како глупи били: министар пе може допустити да му сестра буде ђумругџика, он се мора постарати за њу, даће јој на пример да будс сскретарица у каквом министарству. Кад јс видео да га Персида ирима, не устручава се да јој каже то. А Персида га ирима, и ако јс мало пре, иепосредно пред њим , угопорила с Лћимом. Иотина опа сс правда: млађе тежи млађем (Сава јо,знате млађи од Лћима, само не верујом миого баш), мени је опет њсно понашап,е невероватно. Всроватпо, невероватно, па Савом Савићем стављену јој смешну, алтерпативну : Јодпу реч п ја жив, једну реч п ја мртав! пружа му, усхићепом, руку и завеса својим падом уекраћује нам даљс посматрање овог срећпог иара, додајем младеиаца, што се тако обично кажс. Трећи акт као да јс извучен ич какво обичне комедије са интригом писама. Знато већ ту обичну процедуру: писмо намењепо оамо једном лицу, због свог интимног садржаја , дође тамо гдо нс треба, буде прочитано и отуд вашар, док се на крају не доведе све лепо у ред. У комодији г. Нушића то Фатално писмо шппе Персида Аћиму, и што је чудно, не одбија га дсфинитивпо и ако има сад свога Саву Савића, него га позива да ту ствар 6 прошевини расправи с њеним братом. Оно и сам би се Аћим, можстс предетавити, упрепастио, кад би прочитао ту реч : прошевипа, алп како се тек упрепастила Аћимовица! Писмо донео слуга мипистров, заголицала радозналост : шта ли му то пигае г. министар ? Аћим као за пакост тек што је изашао из куће, ко зна кад ће се вратити, гато не би отворила она, жена му је, има права. Боље готово да није отворила. Јао кад ее развикала : Аћиме, црни Аћиме, нроклети, несрећни Аћиме ! Зар код живе мене просиш другу ? Или си се потурчио? Али нећу ја да останем на сокаку. Идем право министру да га изгрдим, како сме да удаје ту овоју сестру, девојку, удовицу, шта ли је, за ожењеног човека. Ову сцену изводи г-ђа Јовановићка са реалитетом који би ме зачудио, да ее нисам навикао томе код ње, кад год има улогу која јој пристаје. Разуме се по себи да овде не мислим на њене маркизе. ОТАЏБИНА КЊ. XXIII СВ. 9 1-ВА 31