Отаџбина

482

П030РИШШ1 ПРЕГЛЕД

Тнман она одјурила и оставила Јулку нлачну и жалосну, јср јс сад све пропало, мораће натраг у ону проклету паланку, од I)С0града нема ништа, а долазе Аћим и Манојло задовољни током ствари. Али су лепе ствари имали чути од Јулке. Аћим ссо на столицу : иресекле му се ноге.^Не може никако да се досети , који јс враг ушао у Савету да таку лудорију уради. А — сад му јс пало на ум — морала се она разговарати кроз кључаоницу са опим „комупцем" Светиславом (оп је јога затворен) и оп јој је улио бунтовничке мисли. Јуриш за њом! Мозкда још није све пропало! Можда јога није доцкан. Међу тим је данас тачно бага онај дан , кад је Драгиња (да нисте већ заборавили да је то министрова ћи нтто воли Аћимова сина) јавила Светиславу, да дође њеном оцу иа разговор због њихове љубави. Светислава пак, знате, јога држе затворсног. Ваља му по што по то изаћи. С тога он лупа на врата, и како су сви из куће на пољу, јурећи једпо друго улицама београдским — то га је чула само Јованка Манојлова. Кад сам споменуо ту плашљиву и мирну девојчицу, да свршим шта имам с њом. Њој замакао за око онај писарчић Младен, кога сам споменуо одмах у почетку, што је бпо просио Јулку, и што је сад положио адвокатски испит. Родитељи Јулкини одбили га, јср мислс сад у Воограду, наћи бољу партиј.у, а њега та кориа не оамо да није ожалостила, иего га на лротив обрадовала, јср је и он, са својс стране, бацир око на ову стидљиву Јованку. Јулку, како сам прича, управо не воли, и кајс сс што се затрчао, кад ју је запросио био. Да сам немилостив, могао бих прпметити, да се некако нагло и као наручспо по потреби улсгла љубав у срцс Младеиово према Јовапци: донела му једпом оиа нека пера и одмах однсла срце — али исћу да сметам орсћи двоје младих. Нска их, нека сад мало протугују, прилика да се исповеде паћи 11 с се већ, и онда ће им срећа обилно накнадити што сад трпе, мпслећи она, да је он не волп, а он, да га она не воли. Дакле Јованка, тако сснтиментална, дала се у бригу, а из бриге јс трза Светислављева лупа о врата на затвору. Моли је да га пуоти. Не сме она пи за живу главу. Али он, обешењак, зна како трсба оа гаииарицом : ирича јој о својој љубави, па је тек упита: волиш ти кога? Она се застидела ,, и ако јој ои не види лице, — Али ипак — погађа он па наваљујс — који пут обасуо те је неки жар по образу, засветлиле су ти се очи, и ти си их оборила, јс ли? 11 нека ти слутња притисла груди, а? — Јестс, јсоте! изрекие сс она и отвори врата. Она пустила њега, а нас писац са трећег акта.