Отаџбина

524

ТАМО — АМО ПО ИОТОКУ

кбнопе. Кад сам једном за време Монсуна љуљао се пуних 20 дана у овом истом заливу, донесе један телеграм глас са јужног краја малабарског приморја, да су пет пароброда тешко оштећени на мору и да чекају помоћ. Велики пароброд пенинсуларне комнаније, пролазећи мимо један такав брод, успео је големим напором, да му дода дебели ланац, али кад га је почео реморкирати, ланац је ггукао од тешкога трзања , и он га морађаше оставити његовој судбини. То време около утврђивања брода и његова прања употребио сам за одмор. Мог^ћност да уз пут преко Океана, плане зараза на броду, била је у овим околностима веома блиска , и голема одговорност држаше ме целим путем у запетости, коју не бејах осетио уз пут, али која се иза минуле опасности прометнула у неку малаксалост, а ову је јамачно подхрањивала топла и влажна клима индијска. Запетост ова беше достигла свој врхунац последњега дана на мору : мрнар сваки зебе од краја и пита се како ће му бити док се дохвати пристаништа. Гдешто је ■— као што смо видели — пристаниште далеко од места где се угледа крај, и те ноћи су страже удвојене а сваки на броду узрујан. Ова узрујаност беше у мени повећана живахним преставама ексотичне земље, коју ћу сутра први пут да угледам — и све је то учинило, да сам по доласку малаксао пао на постељу и дигао се с ње, кад је, као што рекох, сунце већ почело да се примиче западу. На моје не мало изненађење, угледах на крову и около брода пуно света. Али какав свет! Онај што сеђаше на крову, беше ми већ нешто познат, јер то беху они исти типови, које смо довезли — Мусулмани, трговци бомбајски, који су сад од нашега крова начинили иазар. Сваки је на њему заузео свој комад места, разастро је своје завежљаје с робом, вадио је час из једног час из другог по који комад и мамио оФицире и мрнаре да што купе. Човек који познаје наше Турке, не