Отаџбина

566

Н А ПРЕСТОЛУ

— То ми је мило. Дуго већ осећам оскудицу што у нашем ужем кругу нема ни једне даме која би лепо певала. Као лака сенка прође успомена на Ирму кроз душу Краљичину. Краљица није дуго остала у павиљону. Кад је пошла натраг она рече Гунтеровици на баштенским вратима. — Хоћете ли с нама донекле ? — Благодарим Величанство. — Е па онда видећемо се сутра. Лаку иоћ и добро нам су-седство ! Краљица оде. * Гунтер је знао да ће дворска господа и госпође, јавно или тајно осуђивати тако нечувену неотесаност, да се једна Краљичина жеља просто одбије, али он не рече ни речи својој жени, јер је знао да ће она сама увек погодити да уради како треба; опа се на по гдекоју конвенијенцију неће обазирати, али ће се својим тактом чврсто држати, и баш то, што она тихо одбијаше превелику милостиву наклоност Краљичину, те не дозвољаваше да јој милост натовари пријатељство, беше за њ сигурно јемство. — Мило ми је — рече госпођа Гунтеровица своме мужу кад •осташе на само — што наша Паула има прилике да се још из родитељске куће упозна са дворским животом, а Краљица као да је ■одиста племенита душа ! Гунтер то потврди и додаде како је Паула при првом састанку показала колико уме практички да примеии савете свога вереника, јер Бронен јој беше казао : човек може и на двору бити слободан ако само усвоји његове кереФеке Форама и ако их врши без икаквог акцента, лако, као граматичка правила. Ноћ беше ведра, месечина лепа и Паула певаше својим мелодичним гласом и жарким невестинским изразом свршетак Гетеове песме која Бронену беше најмилија. „Круно живота, срећо без мира, љубави ти си?« А горе »на престолу« планина, тамо горе где не допираше пикакав гласак, сеђаше једна усамљеница, увијена у једно ћебе, и кроз њену душу дрхтала је немо песма истога песника, песма над песмама, у којој се људска душа, ослобођена свега што је земаљско, сједи&ава са вечном природом : ГиПез!; \лаес1ег Виасћ ипс1 Тћа1 8Ш1 тИ Кеће1§'1ап/ Бб8ев1; епсШсћ аисћ етта1 Мете 8ее1е §'апг