Отаџбина

574

Н А П Г> Е С Т О .1 У

— Разумем — рече Краљ и стаде пред једшгм великим стаблом руже. — То је као и овде. Сваке године избију нови изданци и на њима цветају нове руже. Али извините, ја вам упадох у реч! — Ја имам само да додам — настави Гунтер — да је маса носилац образованооти, али усавршавање и вођење иолази од неколицине позваних и изабраних. Ко је порастао толико, колико и већина у његовој раси , за њ се не каже да је велики растом, тако гсто ко има само опште образовање није узвишенији, одличнији и слободнији од осталих! — Добро, али чије је онда да намени или да овласти на то одликовање ? — упита Краљ. — У науци и уметности то решава индивидуалан позив, лични нагон, који учини да се у неком човеку потпуно развије оно, што је у маси као зачетак, што је она једва муцала и што она сада, када је у појединцу потпуно развијено, поздравља као своје. У држави пак то одабирање бива слободним избором, какав у толиком обиму, познаје само модерно човечанство. У многом обзиру је корисно што наспрам моментаног позива избором стоји и историјски засновани позив, само кад овај иеће да се удружи са иозивом по нзбору, он се прецењује и проиада! Краљ је иптао ћутећи и гледајући преда се. Све се своди на то, да има некакав општи дух, који је јачи од сваког појединца. Сада беше далеко свака иомисао да се до таког ресултата дошло једннм питањем доколице или милостиве пажње. Дуго је ходао Краљ поред Гунтера, али сада разговор не беше нрекинут с тога, што би у души била још која неизравната дисонанција, већ с тога, што се Краљ беше замислио. Он беше већ научио и увеџбао, да преко тако крупних мисли не прелази конвенционалним ћаскањем. Он се труђаше да у своме мпшљењу смести како треба то гпто је чуо. — Смем ли упитати — поче Краљ , и у његовом тону беше много скромности — да ли ће овај поглед на свет, који сте ми сад пзнели, и који ће ми задавати да још дуго о њему размншљам, да ли ће он опширније бити разрађен у делу, којим се сада бавите ? — На сваки начин, Величанство! — Онда ми дозволите да одмах у првоме часу пређем на једно питање из нашега малог живота. на питање, које се тиче оног парчета историје, које смо ми. — Краљ прекрсти руке на прсима иа настави — Дозволнте да с вама отворено говорим. Ви сте одбили портФељ министарства просвете и црквених иослова, који вам је Бронен понудио; ја то могу да појмим да ви вашу ученосг нећете-