Отаџбина

АНА КАРЕЊИНА

591

—- Зар ви не знате да ете ви за ме сами живот? Али за мир ја не знам, па га не могу ни вама дати. Могу да вам дадем себе самога, љубав.... то могу. Ја не могу ни у мислима да одвојим себе од вас. За ме, ја и ви то је једно. И ја у будућности не видим мира ни за себе пи за вас. Видим да може доћи несрећа, очајање.... Али ја видим и могућности за срећу, те још какву срећу!.... Зар је та срећа немогућна? — додаде он готово самим уснама, али је опа ипак чула. Она беше напрегла сву своју снагу, да би му одговорила онако, како захтеваше њена дужност; али у место тога, она га гледаше погледом пуним љубави и не рече ни речи. »Ту је — у одушевљењу размишљаше он. — Онда кад ја већ почех очаЈавати, када изгледаше да је све овршено — ту.Је. Она ме љуби. Она сама признаје". — Онда барем учините ми то, да ми никада више такве речи не говорите. па ћемо бити при.јатељи! — рече она, али то беху само речи: њен поглед говораше са свим друго. — Ми не можемо бити пријатељи, ви то сами знате. А да ли ћемо бити два најсрећнија или два најнесрећнија створења на овоме свету, то је у вашој руци! Она заусти иешто да ка?ке, али он преухитри. — - Та ја само за једно молим. Оставите ми право да се надам и да се мучим као сада, но ако и то није могућно , реците само једну реч, па ће мене нестати. Ако вам је тешко гледати ме, ви ме никада више видети нећете. — Ја вас не желим прогањати никуда. — Не мењајте ништа. Оставите све онако како је — рече он дршћућим гласом. — Ево вашег мужа! И заиста у том тренутку уђе у дворану Алексије Александровић својим мирним неспретним ходом. Погледавши сво.ју жсну и Вропскога , он приђе домаћици, и засевпш за шољу чаја, стаде говорити својим јасним гласом, а мирним и шаљивим тоном подсмевајући сс некоме. — Ваш салон Рамбуље, данас је потпун — рече он погледавши цело друштво — ту су и грације и музе. Али кнегиња Ветси пијс волела тај његов закералачки, или како га је она по инглески звала, тај „апеепп^-тон, па, као паметна домаћица, одмах је скренула разговор на једну озбилл^у етвар, на питање о општој војној обвези. Предмет је одмах занео Алексија Алекеандровића , и он са свим озбиљно стаде бранити указ о оиштој обвези војне службе , на који је кпегиња Бетси нападала. Вронски и Ана остадоше одвојени за другим столом.