Отаџбина

КЊИЖЕВНИ ИРЕГЛЕД

Па по земљи траву запаљује; Куда Шимун Муја удараше, А баш тако ватра посииаше; На обадва тврди су оклоии. Обојида сабље изломише Па балчаке у траву бацише, Па се коњи прсим ударише, Два јунака за грла бијела, Па падоше са добријех коња. На ноге се оба дочекаше, Обојица руке раширише, У кости се оба ирихватише, Колко су се слатко дохватили, Обојица токе саломише, Па се токе у траву сасуше; Носили се два пуна сахата, Доклен Муја пјене попадоше, Поиале га мутне и крваве, А Шимуиа н'јесу ни почеле. А све Шимун омахује Муја, Све се јадан дочекује Мујо На кољена и на десну руку. На ум паде сердар-аги Мују, Па завика своју посестриму, Посестриму иригоркињу вилу: Гдје си вило, нигдје те не било! Јеси ли се млада заклињала, <( Ако мени до невоље дође, »Да ми будеш вазда на помоћи?« Док долетје вила из облака, Па је вила косе замотала, Око ногу Шимун капетану, Паде Шимун у зелену траву. Па се стаде окретати Мујо Не ће л* наћи од сабље комада Да закоље Шимун капетана ; Па пе може Мујо угледати, Загони се сердар-ага Мујо, Под гр'оце Шимун капетану Загони се бијелијем зубом ; Мујо закла у страху Шимуна, Вас се Мујо у крв умазао, ОТА11БИНА КЊ. XXIII СВ. 92-ГА