Отаџбина

СРБИЈА НА БЕР.1ИНСК0М КОНГРЕСУ

417

пази г. Ристић «да не буде друкчије него на узајамности интереса«. Као што видимо ова се седница министарског савета свршила на голом разговору, на сумњама и зебшама. које су министре обузимале, али никаква одлука није донесена. Преседник министарског савета , министар грађевина, г. Стевча Михаиловић рече на свршетку седнице: — Дајте ви мени та Ристићева ггасма, да их ја на ново проучим, па да видим, или ћу му ја писати, или ћу гледати да се нас двојица састанемо и договоримо ! Г. Ј. Грујић предаде г. Стевчи писма Ристићева, али поред свег свог пијетета за старину Стевчу, испред кога се он увек и тако мудро еФасирао, увиђао је, као заступник минисгра спољних послова, да он не сме оставити г. Ристића да чека док г. Стевча проучи понова његове рапорте, него је још истога дана писао г. Ристићу једно велико писмо, у коме му је врло речито, и много живље огшсао ток данашње седнице министарскога савета, него што смо ми то били у стању учинити. и на завршетку тога писма каз?о му је и ово : «Сагласни смо о нашој најпречој потреби за увећањем земљишта. Али се бојимо да то увећање не буде покривено теретом не само над том, него и над осталом наслеђеном земљом, и, ако би се, као усмено и дружевно изразио, бојимо се од аустријске интабулације над Србијом, од чега нека ваша патриотична ревност и мудрост сачува земљу. успевши у исто време да одвратимо Аустроугароку противност од земље своје. «Чудно ми је да призната мудросг гроФа Андрашија може му допустити да тако грозном алтернативом : или брзог пристанка и потписа тако огромног уговора, илп страхом за губитак и самог, силном крвљу нашом ослобођенога и заузетога Ниша, принудп нас на потпис.» «Не би ли благонаклоније, тако не брзајуће, тако не угрожавајуће и безалтернативно поступање, постигло доОТАЏНИНЛ КН». XXIV ОК. 95. 27