Отаџбина

470

И 3 'Д Р У Ш Т В А

његове националне особине : језик, обичаје, врлине ; да му поништи све, што му је као народу очувало понос и створило прошлост велику и сјајну. Политичким завојевањем Босне и Херцеговине с једне, а шовинистичким, небратским агитацијама и пропагандом по Јужној Старој Србији с друге стране, будућност је српскога племена угрожена; њена је перспектива очајна.... То халапљиво јуришање туђинштине на српска огњигата почело је у последњем часу пробуђивати патриоте, показујући им жалосну слику нашег немара и нерада на националном задатку. И свакојако, одмах после другога рата нашег с Турском било је бесумње крајње време, да се отпочне рад у том правцу. Али нешто »прече« бејаше на дому нашем. Унутрашњи послови занимаху сву српску интелигенцију у толикој мери, да је национално питање са свим бачено у запећак. Питање о железници, о штампи, о судовима, о општинама, о изборима и т. д. не допуштаху ни за тренутак, да се може мислпти о Српству ван Краљевине. Све је морало бити ангажовано само за решавање тих питања, а насилна окупација најлепших покрајина српских остаде не пропраћена ни најмањом демонстрацијом, ни најмањим протестом, као да су то какве авганистанске провинци.је или какав африкански Камерун, који се нас Срба у Краљевини ни најмање не тиче. Партијска се борба бејаше развила до таквога ступња, да се још ни после Сливнице не могаше стишати. Ништа није могло остати ван партија: ни једна се установа није могла одржати необојена партијском бојом; а као члан партије ниси Смео нокушати ништа, што не би улазило у програм рада, смишљеног у главама партијских »вођа«. Позивати на заједнички рад, па ма то било и у правцу историјскога задатка, било би „бесмислица", значило би „неподвргавати се партијској дисциплини", »кокетирати 8 , с непријатељима партије, „изневеравати 11 саму партију.. . Сва пажња, сва моћ беше сконцентрисана на неколико тренутних питања; а ко ће да мисли још и на будућност ! Ко ће у Краљевинн, у којој су пуне руке унутрашњега посла, мислити још и на решавање „Балканскога питања С( , на будућност српскога племена!.. . Ето, такве прилике бејаху и 1886. године. када се неколико родољуба, неколико људи из редова наше просвете, одважише, да оснују друштво, које би, стојећи ван партијских Програма и плаиова, ван унутрашње борбе, отпочело рад на српском националном питању, позивајући у то коло патриоте из свију иартија и из свију покрајина српских. Они беху убеђени, да наше национално питање није нимало неважније од питања унутрашње природе, и да га, ако не у већој мери, а оно бар упоредо треба обделавати, не заборављајући на њ ни за тренутак. Сматраху, да је издајство народне мисли не