Отаџбина

31*

'ЕДИЛ 1 ИОВА БОЛЕСТ

483

^дубе"-, и ако тако славан човек управо и нема непријатеља. Ко би, ђавола, и смео бити непријатељ таквом слављенику ? Тога би просвећено јавно мњење смождило. Нема тамо никога. Него гледајте ви, ако сте члан каквог удружења, да се оно са својим венцем не обрука. Истина од новаца, кој.и ће се потрошити за тај натриотски »цушпајз«, наш би слављеник могао платити своЈе дугове, •ге да не мора своју плату за неколико месеци у напред залагати кајишарима позоришта, али ко сме и помислити да наш слављеник (слављеница) има и тако простачку особину да се по који пут задужи ? Они који су му 110 кадшто узајмљивали, или имали срећу. да му ма какву услужицу учине, сада се надују па му пишу писма (која ће се, наравно, после штампати) у којима га апостроФирају „Драги мој Перице® или „Слатка моја. Анка«. Па да богме. Читаоци ће после зинути од чуда : А јао, каква ли је ово сила, која сме бесмртном слављенику да овако тепа ! На.јзад њима је ласно, они напишу неколико интпмнпх врста, па одмах и на њих падне светлост наптега ђенија и т. д. Али ако сте члан какве управе. која не може да веже крај с крајем, онда је чвор. Ваља купити славл.енику златан сахат, или сребрн венац, или какав сервис- и т. д. Ваља потрошити 30—40—50 дук. ! Та иста управа не. може томе истоме слављснику да приреди једну корисницу, кад је болестан па треба да иде у бање да се лечи, јер ие сме ни једно вече да изгуби за своју касу, деФицит је велики — али сад , то је друга ствар Сад се мора наћи новаца и вшне но што износи приход једне вечери, јер сада „цело јавно мњење« (у мал не рекох цела Европа) гледа шта ће управа урадити за нашега и т. д. А после, то је згодна прилика да се један из управе породи каквом беседом, која ће се после штампати. У кратко нема никога који се сме еманциповати од ове тираније јавнога мњења. Ви сте ето н. пр. министар нросвете у Шпарти. Мислите ли ви да .у те дане смете имати озбнљнијих брига него што је јубилеум нашега слављеника ? Слабо Бога ми ! Седите одмах и пишите указ којим се даје орден нашем и т. д. Или зар Њено Величанство сме ћутати кад некога слави цео народ, коме је Она била Краљица ? Брзо какво писманце, макар и иа Француском језику. — А ви, ко сте ви ? — Обичан смртни. — Марш у позориште на јубилеум! || , «| — Молим, био сам, али је разграбљено све. Ни за које паре нисам могао добити ни једно местанце. Чак и прекупци билета што пх купују за ажиотажу, немаху више ни једне. Шта да радим ? — Имате ли кога пријатеља који је абониран на ложу ? — Ха ! Хвала вам за ту срећну мисао ! И после пет минута ви сте у ложи вашега пријатеља, који данас има толико гостију, да сви стоје као харинге у бурету. Погледате по позоришту. Дивота ! Не само што је свако местанце заузето, него јо ту и цео Двор, сви министри, »сви врхови« цео кајмак шпартанскога друштва. Оркестар свира, завеса се диже. Настуна тишина. Али гле ! На бини сви глумци и глумице у све-