Отаџбина

ратни догађаји

489

да се и на београдску тврђаву боље пази, те да не могу Турци — Београђани — и посада тврђаве београдске, као што је сада Ћаја-паша урадио, да излазе из Београда и притичу Турцима, на другим крајевима Србије, у помоћ. За то је тада, и кад је и Добрача са својом војском ојачао српску силу на Љубићу, предао команду над свом војеком на Љубићу и на Чачку: брату своме Јовану. Милићу Дринчићу и Јовану Добрачи, и спремио се да са игуманом враћевшничким Милентијем Павловићем и Симом Паштрмцем, пође у београдску нахију и крају Србије крај Саве, препоручивши Јовану, да, док се он не врати, не дира ни пошто у Турке на Чачку, већ да се само брани од њих, ако би га нападали. Случај један међу тим задржао је Милоша још који дан на Љубићу. Милошу је тада, стигла вест. да Турци Ваљевци иду Чачку у помоћ , преко Маљена, под командом Селима Ћехајића и Мус-Аге Балабана. Милош је одмах, оправио, против ових Турака, Милића Дринчића са нешто српске војске и овај их је дочекао са Јованом Мићићем у Дружетићима, ту разбио, и нотискао натраг к Ваљеву. По одласку Милошевом са Љубића, после овога, Турци су неко време били са свим на миру, и нису никако више дирали у Србе на Љубићу. Али су се међутим намножавали знатно у Чачку, придоласком нових турских чета из новопазарскога краја и осталих странатурске царевине. Јован, брат Милошев, забрине се због овога нагомилавања Турака у Чачку, па, побојавши се да га ови не опколе у његовим опкопима на Љубићу, напустио је ове и иовукао се дубље под Рудник близу села Бершића' где се јако и добро засекао, да би се лакше и поузданије бранио, ако би га Турци и ту напали. У то су време и Драгачевци, патећи много од Турака, и изложени честом и лаком додиру с њима, — због