Отаџбина

590

СРВЦЈА НА ВЕРЛИНСКОМ КОНГРЕСУ

гевресШеизе) да благово.ш признати незавпсност Књажевине и да је стави под заштиту великих сила. Он не држи да му ваља нарочито истицати како је висока Порта сама собом већ признала независност Србије и одрекла се свога сузеренства над њом, чим је потписала Сан-СтеФански уговор. Потреба новог расиореда територијалног приморава Србију да Формулише други свој захтев. У пркос гласовима који су доказивали важност српског питања у великом источном питању, изгледа да та важност није довољно оцењена. Данас, када су до* гађаји, који су поникли у српским земљама, дотера.ш источну кризу до тачке на којој је видимо, данас нико више неће моћи спорити ту важност. Докле се год повољно' не реши српско питање, из њега ће потицати тешке незгоде, оно ће остати кључ источног питања. Када виеока порта, са целом својом силом, и са целом својом безобзирношћу, која је кадра да уздрма и најодлучнију храброст, није могла, за пуних пет векова, да угуши српско питање, нити да спречи његове периодичке експлозије^ онда се може из тога закључити, да српско питање не може никада угинути, и да општи интерес категорички захтева, да се то питање једз.н пут регулише. Што се тиче земаља с оне стране Дрине и Лима, ми се не устежемо нимало тврдити да у њима не може бити мира без радикалног преображаја. Али српска влада не мисли да треба да утиче на регулисање једнога дела, које су гарантне силе узеле у своје руке. Она се ограничава да изјави своју веру да ће велике силе у својој мудрости наћи решење. по коме ће умукнути јауци очајања, које су до сада Срби у Књажевини моради да слушају међу својом браћом, која станују с оне стране Дрине и Лима. У провинцијама. које су с ове стране тих река. догађаји су створили са свим иову ситуацију. Књажевина