Отаџбина

КРИВИЧНА ДЕЛА

века, кажњиво по \ 155. или јј 156. крив. закона, а никако као убиство родитеља или претка. Као разлоге којима правдамо ово гледиште наводимо ово : Отац према свом ванбрачном детету заузима по грађанском закону -сасвим друкчији положај од законитог оца. Пре свега по прописима нашег грађанског законика отац ванбрачног детета може да поништи све постојеће везе између њега и ванбрачног детета' јер се ванбрачном детету не може истраживати отац. Овако дете одбачено од оца нема према оцу никаква права, као што нн отац према њему нема никакве дужности. А к:*о што отац према свом небрачном детету нема никакве дужности. исто тако ни за ванбрачно дете не постоји дужност да поштује ону крвну везу, која постоји између њега и оца, а коју је сам отац по во.ки својој поништио. Непризнавањем ванбрачног детета користећи се законеким проиисим, расшшуо је отац сваку везу између себе и свог детета и од таког се детета не може друго очекиватп, до мржња према оцу, који му је рођењем дао жигосани положај у друштву. Кад оца не везују законски прописи према детету, онда они не могу везивати ни дете према оцу. Још пам настаје питање, да ли се увек мора хотично убиство родитеља или претка да казни смрћу, као што је у ^ 157. кр. зак. прописано? Хотично убиство родитеља или претка не мора се у сваком случају казнити смрћу, јер се и при овом убиству примењују све оне околности, које казну искључују или ублажавају. Ове околности нису у 2 157. изузете. Исто тако моћи ће се према појављеним приликама применити и одредба из другог одељка § 156. крив. закона. Ово се може правдати тиме, што се у ј! 157. спомињу две врсте хотнчног убиства , са и без предумишљаја , па се тако дело казни смрћу, а она трећа врста хотичног убиства (убиство у раздражености законодавац није овде споменуо и по томе остаје и при овом убиству у важности пронис из другог одељка \ 156. кривичног закона. Убиство родитеља кажњавало се од памтивека најстрожијом казном. У законику цара Душана нала.зимо, да се ово убиство казнило особеном казном. Тамо се прописује : »Ко убије оца или матер или брата или чедо своје, да се тај убица спали«. За то се у оно време убиство родитеља, брата или детета сматрало за осооену врсту убиства. У Душановом закоиику налазимо као особено убиство ирибележено још и убиство свештених лица. („Ко убије светитеља') или калуђера или попа, да се убије и обеси«), ') Светитељ озиачава данашњег владпку.