Отаџбина

586

А В Г У Р

Сад хоћу саПо да про1 )ем.... Места! Или ћу вас, тако ми Бога, размрскати без милоорђа! (Пројури бесио пооред твих и иде на дно), Анзелмо. Оине мој ! Анђела. Гонзало ! Енрико. Гонзало ! Гонзало. Задржте ме, ако можете!.... Можете ме варати, можете ме лагати, можете ме и осрамотити.... али задржати ме нећетс! Збогом.... Вратићу се, па ћемо видети, јесам ли присебан или сам луд! (излази па дно). Анзелмо (шчепа Енрика и АнђелуЈ. Ах, несретници! Сад смо сами! СаД морам ишчупати тајну ваше бестидности ! Анђела. Али Гоизало ! Енрико. Да, Гонзало.... Анзелмо. Ах, истина је.... мој син.... прво он.... па после ми!.... Енрико. Ми ! Анзелмо. Да, ви, ви!.... Гонзало ће се вратнти, али и ја ћу сс вратити.... п ја ћу се вратити ! (излази на дно, за њим Енрико, а Анђела оотаје, како глумица нађе за оходно). (Завеоа пада) (Свршиће се) »—»НМ«А Б Г У Р Под ударима тешким падоше капије свете. II с дивљом, номамном виком јурнуше хришћанске чете Кроз древне улице Рима. У крви и прашшш. Лежаху трибуип римски, од страшни мачева њини, II центуријони и горди легати с њпма II оган. озари небо са седам хумова Рима. Огромне, нламене руке Он диже у неоо горе Ко страшан, огњени колос.... кроз бурно, огњено море, Јахашо Аларик силнн уз звску звонаца јасни, За хоругвама светим и хором отаца часни. Те Леит певаху они, лосећи застнве свете, Око њих шлемови, копља и мрачне хришћанске чете. Гранчице зелених врба и јасних звонаца звека, Оглашаваху нежно освитак новога века Н :1Д развалама Рима. У страшном овоме боју Препорођени дух је славио победу своју.