Отаџбина

СРБИЈА НА БЕРЛИНСКОМ КОНГРЕСУ (Наставак) Још ире него што се конгрес састао, било је довољно јасно, да Србија нема ни мало нзгледа да добије целу Стару Србију, па ни у оним тешњим границама, које су обележене у мемоару г. Ристића. Аустроугарска била је, још пре конгреса. толпко спремила земљиште да потисне Србију од Новопазарскога краја, да су чланови конгреса. на прву реч о томе, нскључивали могућност, да се тај крај Србији приДружи. То питање није се ни у претрес узи.чало; и пошто је Аустрија своју «СФеру» обележила до Копаоника, то је Србија само одатле могла мислити на своје нове границе. Источно од Србије били су за наше тековине меродавни интереси руско-бугарскп, а југо-западно турскоаустријски. Према тим двогубим обзирима имао је и г. Ристић да ради са представницима обојих интереса, као што смо то у неколико видели из н.егових у изводу саопштених писама. Кад се упустио у нреговоре са представнпцима Аустрије сазнао је: да онп желе да одрже долину Вардарску у турским рукама. Као разлог наводили су му потребу, да Солунска железничка пруга остане турска, но у ствари ту беше дубљих узрока. Док су одбнјали г. Ристићева настојавања за Гилан, он је могао веровати у аустријска изговарања, али кад су га одбили и од тражбине Новога Врда, које преко 6 сати удаљено од железничке пруге, он је већ био сигуран, да су ту друге побуде, т. ј. да Аустрија пружа, Вога молећи. своју иСФеру" чак до — Струме.