Отаџбина

ПОЗОРИШНИ 111 ЕГ.1ЕД

даље. И ја сам проиграла цео свој живот страхујући за његов. Он је остао жив, у мало гато није убио свог противника и напустио ме је! Он вас је слагао, слагао срамно и сигурно мисли да је то часно. Те лажи, то су част оних људи, који су женама украли част, За нас нема извињења. Знамо ми све, да то тако увек бива, и опет аитамо ? Нас презиру, одбацују и добро раде. Човек који нас је видео слабе с њим, нема разлога држати да смо јаче с другим. А.ш дете, то безазлено створење, што нншта рђаво није узимало, оно се воли, штити, не оставља, већ заклања и брани. Онда се не бежи од матере као лупеж, не жени се њоме, али се стоји код ње и нађе се блага реч да ободри и утеши. Дете ми је умрло. Отац о томе мој нс зна. Само ја п мати. Иризнаћете да се у овом признању види или необично племенита душа или необично јака љубав ирема графу, или најзад обоје Било како му драго, девојка која има таку особпну, макар имала и дете, пије за одбацивање и она се узима. Андре је истина претходно о томе нешто ФплосоФирао, премда је целој несрећи ои узрок; али кад је Дениза пошла из куће са матером, (отац. који је тешко поднео удар и умало што није удавио Фернана, да мати није дошла, у одређеном року, и запросила Денизу за свог сина, остао је и даље, на наваљивање графово, на свом месту) жалосна и тужна као да иде на смрт а не на вепчање, Андре је раширио руке и довикиуо јој већ на прагу ! — Ја не могу. Г -ђа Тозет одлази, нико је н не гледа, син се раниЈе извукао. Марта је измолила у Денизе онроштај. Свима трепте јо.п у очима сузе, сузе од туге сузе од радости. Чује ее звоно. Неко долазц. — Брзо бришимо очи. Нико не треба да види да смо плакали. Деде, као да је обично, као да се ништа није деснчо. И једно другоме бришу очи рукама, које дрхте, Андре иде иред госте као у почетку првог акта, Дениза прилази пианину и узима ноте, Марта отворн књигу једну, чича Брисо уређује неке хартије а Тувнен се разговара иолако и тихо са старом Брисо. Гости долазе на ручак. Цела ова историја почеда се, трајала и довршила, по најстриктније.м Аристотеловом правилу, од доручка у подне до ручка у вече, једпог септембарскога дана, на истом месту, у графовом салону. Ова краткоћа времена једна мала оригиналност Димина. А оригиналности има у њега пуно. Он то воли и то уноси у све што створи. То јс управо његов сасће{ као поете. Свакн песник има нешто што је њему својствено, али код Диме је баш оригиналпост оригинална, а то значи, да је он два нута различнији од другога. С тога ћете његову драму познати у стотини. Теме му сад, после прве, не изне-