Отаџбина

70

грчке мисли

и Грке (као главне претенденте) издвоје оно што се српског народа^тиче и да се старају како да се постигне и изврши. Најновије писање о Зарјанковој карти, као и у опште наша најновија литературна радња о томе предмету поглавито је наперена против онога, шго се чини са стране Бугара и бугарских искључивих пријатеља. Остаје питање: како смо с Грцима? Јесмо ли с њима на чисто. Јесмо ли с њима сагласни ? Да ли не налазимо да се њихове претенсије будућности с нашима никако и ннгде не сукобљавају ? Мислимо ли да се питање о будућим државним облицима и о будућим државним границама могу свршити, ако сва три главна народна претендента (српскн, грчки и бугарскиЈ стану један против другога: Србин против и Грка и Бугарина; Бугарин нротив и Грка и Србина, (као што је сад у ствари); Грк и против Србина и БуГарина? Стара историја је познавала време, кад су ова садашња три претендента доиста имали међу собом подељено цело садашње балканско полуострво. И кад преврнемо листове историје из тога времена, ми доиста наилазимо час српско-бугарске савезе против Грка или против општег непријатеља Турака, час грчко-српске савезе противу Турака, час грчко-бугарске савезе противу Срба. II доиста тактичка је потреба и данас , да се два удружују против трећега, е да би се питање испитало и расправило на дому пре, него што дође на европски суд, јер ће и трећи лакше попустити и на праву меру сићи онда кад види , да двојица чврсто држе против њега. Суд опет туђински, који нас све пред Европом чека, тешко да ће нашу распру расправити на задовол^ство наше. У томе туђинском суду сила јачега може једнога (који јој буде повољнији) издићи, а осталу двојицу затурити (као што је бпло при Сан-СтеФанском мируј, може гхосејати ново семе раздора, не задовољившп никога (као што је било при Берлинском конгресу), а може стати с поштовањем и примити домаће погодбе, пошто -једине оне до-