Отаџбина

Т Е Ш К 11 Д А Н И

нари познају из далека вал, који ће да покрије брод, па се за времена склањају у вис на катарку, а кад пређе, они редовно — пљуну за њим. Како се тога вечера ручало — па како се јело од тада — то је и жалосно и комично. Јело се кад је море што оставило. Лонци су на огњишту укљештени; у њима је мало хране, јер ће љуљањем да се проспе; па и то мало, тешко се задржи у лонцу Било је дана, кад су валови поплавили кухину, утулили огањ у огњишту, те није ни било могуће зготовити што за јело. (Са те непогоде конструјисани су нови бродови тако , да се на њима кува паром, коју не може море да угаси). То је жалосно, а комично је, кад дође време да се поједе оно мало, што се како тако зготови. Чанак и не може да стоји на трпези, него га собар држи у руци; сваки свој тањир држи у руци и прима седећке свој оброк. Догађа се и то, да се и собар и чанак откотрљају до у какав угао од салона, и тада је једно јело пропало, ако није што у кухини претекло; догађа се и то, да из тањира, док сечемо месо на њему, исцури сав « софт», и остане сухо месо; — да се откотрља лежећа бутеља с једне стране ограде на другу и ту разбије — и што је најкомичније, догађа се, да се који око трпезе, ако се није добро подупр'о, навали с тањиром заједно на свога суседа. па прелије и себе и њега једном речи: јад и чемер ! На срећу, човек у таквом стању и не осећа потребу за јелом, а и оно мало што једе, по готову једе на силу; покашто залогај баш застане, па неће ни напред ни натраг. Ко хоће да се вежба испаштању, боље школе неће наћи од ове. Тако је то ишло два три дана, са зла на горе, јер је брод свакога дана био даље од Африке. а тиме таласи све већи. Најзад се проводило време већином у лежању с књигом у руци. Како није било сунца. врућина није била голема, и по њој могло би се добро схватити што се чита, али љуљање успављује. и како се мало по-