Отаџбина

420

КРИВИЧНА ДЕЛА

2. У другу групу долазе оне вређајуће радше, којима се ко другоме јавно подсмева. 3. У трећу групу долазе оне вређајуће радње, којима се други за нешто беди. 4. У четврту групу долазе оне вређајуће радње, којима се наносе стварне увреде. Како смо у параграфу 25. говорили опширније о овој ствари то ћемо још овде навести пропис нашега законодааца о увреди части. Он о овом кривичном делу говори у јј. 213. кривичног закона и ту прописује ово: »Ко речима или делом спрам другога тако што учини, што се по општем мишлењу и по нравима народа као безчашће и грдња, и у опште по стању лица, као увреда части појављује, да се казни у новцу до триста талира, или затвором до четпри месеца, ако јо то јавно или писмено учинио." Из овог законског текста види се, да законодавац не означава вређајуће радње, но оставља судији да у појављеном случају донесе своју одлуку о постојању дела. Судија се дакле мора придржаватп истине, коју је научним путем пронашао и да према упуству науке примењује законске прописе на поједини случај. Наш законодавац у I- 213. говори само о јавним увредама части, јер је остале увреде које нису јавно учињене, уврстио у ред иступа и за њих прописује казну у глави XXXVIII. крив. законика, §. 29. Особене врсте повреде части. У кривичном законику наше Краљевине налазимо побележене млоге особене врсте повреде части, које се обично квалиФпкују као особена кривична дела. Карактерна црта, са које се ове особене увреде разликују од осталих увреда у томе је, што се код њих са увредом личности у нсто време вређа и неко достојанство које је са том личношћу скопчано, или се вређа углед какве државне правне установе. С тога их законодавац казни строжије од опшгих увреда. У особене врсте увреда долазе по нашем закону ; 1. Увреда величанства. Свако хотично вређање владалачког достојанства, било да се то чини увредом ирема владаочевој личности, било ирема његовим иравима, сматра се као кривично дело увреде величанства. Владаочева личност и његово достојанство састављају у државном склопу нераздвојну целину и за то се узима, да се код владаоца не може засебно вређати његова личност, а засебно његово достојанство. Наука је усвојила овај друштвени обичај и за то се у крпвнчном ираву не чини разлика између увре-