Отаџбина

606

грчке мисли

зати, него други опет онакав ресултат: довођење новог освајача? Са сваким новим ратом овога века, са сваким новим тако званим нанретком нових балканских држава ишло се све ближе ономе жалосном стању, које је било ире Турака. Иза ратова који су свршени 1812 и 1829 изиђе на видик : Србија, Грчка, Румунија ; иза кримског рата : кнежевина Црна Гора и бугарска ексархија; иза последњег рата 1876—1878: кнежевина Бугарска. Сви, дакле, национални чпниоци који су пре XV века радили да доведу Турке, били су опет на пољу рада. Да ли с намером, да Турке коначно пстерају? То би требало. Али је то њихова акција показивала само платонички , никада пак у пракгици. Ако у историји доиста има закона, као што наука хоће да докаже, по томе би закону овде ресултат морао бити: или даљи опстанак Турске, или утврђивање новог освајача. И доиста после најновлјег рата (1876 —1878) ми смо видели да је на балканском полуострву и остала Турска, и да су на њ ступила два нова освајачка претендента: Аустро-Угарска (окупацијом Босне и Херцеговине и трговачко-економском политиком на балканском полуострву) и Русија (протекторатом Бугарске , православних хришћана у свој Турској, а од пређе и осталих малих држава). Оба ова претендента под једнако мало маре за независну домаћу политику; АустроУгарска хоће пустроФиле , којима би јединство национално било последња брига; Руоија тражи «верне в , који би се љул^ушкали заосталим мислима из XVIII века и којн би, сами мало мислећи, све уздање полагали у Бога — и у Руснју. У почетку овога века пзгледало је да су од балканских народа два на челу: Срби , као представници Словена, и Грци, као представници јужних племена. Румуни, одвојени Дунавом као природном границом, мало су и улазили у рачун. Још 186 7, за време ондашњег критског устанка , певао је пок. Каћански : «А ви на Криту, браћо јуначка, држ'те се тако , док шарац чил