Отаџбина

ГРЧКЕ МИСЛИ

;!аборавл>амо да се српско (грчко или бугарско) питање не може решити ако се не реши иитање ба/.канско (и турско-европско, п грчко, и бугарско, а по потреби чак п арбанаскп), него ми сви тражимо што који хоће, као да никог впше осим нас на Балкану нема, чисто се и не сећајући да то исто још неко чинп. И што је још 1оре, ако се тога који пут и сетимо, нама то не служи као ономеиа па нодешавање рачуна, него нас још више дражи да (ваљда за инат) останемо свак при својим мислима. Свак држи да јо то кјунаштво", п може биги и да јесте, али се заборавља, да у овом веку више влада рачун него јунаштво и да онај иде у сигурну пропаст, који неће да рачуна. Народности српска, грчка п бугарска ире садашњих њихових малих држава биле су много ближе идеалу ослобођења него њихове садашње државе. Тада је било више веза и више заједнице међу њиховим људпма него што данас има. Тада је, истина у турском ропству. полуострво више осећало заједницу својих интереса него данас. С једног краја полуострва на други ширили су се једнп исти обичаји, наслеђени од Бог зна кадашње старине , цело је полуострво живело једним економним животом; главни језици свега полуострва бпли су по целом нолуострву више познати него данас. То је једна чпњеница скоро смешна, при толиком просветном раду који се од ослобођења извршпо у корист развитка народнбсти. Али то баш показује оно, што смо већ једном мало више нагласили, да је нови просветни развитак мпого учинио за сеиа.ра.тни а мало за оашти наиредак, да се бринуо о интересима момента (може бпти но слабости својој) впше него о велпкнм интересима копачне будућности. То ће се исто видети још и из овога што ће се сад навести. Кад се ослободила Србија, Грчка, Румунија, шта је онда бплоОне су се ослободиле, свака у свом тесном кругу, али су се ослобођењем у исти мах и одцеииле од осталих делова својега властитог народа, који је остао