Отаџбина

628

ГРЧКЕ МИС.Ш

ској су се извршиле многе промене на боље, нарави су се доста умекшале, дух је прозелитизма наспрам осталих вера попустно, а државне традиције и сами интереси Турске без сумње би учинили што треба да се зајамчи безбедан развитак ономе делу јелинизма који би у Азији и у Европи остао под турском управом. „Јер, ја мислим, да је Турској намењено да остане у Европи. Кад напусти западне области. које су само узрок њене слабости, она се може концентрисати у Тракији. Наслонивши се на Азију, опроштена од земаља које јој је Берлински уговор још оставио, Турска може себи у Цариграду спремити дугачку еру напретка и благостања. Само суревњивост осталих Балканских држава: дово.ша. би била, да јој осигура иотребну сталност. Питање чиј ће битп Царпград увек је била велика тегоба источнога питања. Онај истн антагонизам хришћанских сила који је некада осигурао турско освојење, који је од времена Петра Великог па све до данас продужио опстанак Турске, служиће јој и даље, п боље него икад до сад као ново јемство у том новом опстанку који јој ми проричемо. У новим околним јој државама она може имати и савезнике и помоћнике. И онда ће се на Балканском полуострву моћи иодићи права конфедерација независних задовољних држава, којима би једина брига била да гаје напредак и образованост. Онда би Источно питање било решено, и не би имало више чим ни да занима ни да узнемирује Европу." Оставивши гдекоје појединости на страну, не може се одрећи да је овај план и смислен и умерен, и да и у једном и у другом погледу чини част грчкој политич иој зрелости. Питање је само, је ли тај план доиста опште усвојен, и да ли није имао задатак (као што често у политици бива), да у околностима 1885 — 1886 приправи занадну публику на какву год акцију у корист ондашњих тренутних потреба грчких? Осим те сумње, која се у нама из разговетних разлога буди, још план има и противуречности. На јед-