Отаџбина

638

књижевни прег.1ед

које би јој ирекратиле њене снјрве за Албанију, на коју се тако жудно погледа с италијанских обала. — А шта да рекнемо 3 1 Русију? Она чека на' прву прилику, да заузме, ако не цело Валканско полуострво, а оно бар Царигр 1д, па да одатле господари и истоком п западом, јер би она онда држала од светова кључе. Но међу руским публицистима се нашао и једао (хвала Богу безимени), који је ире три године у брошури „0 сстественнмхЂ пред^лахЂ народо†и гусударствЂ" и т. д. (Петроград 1887) предлагао, да се Аустрији уступи не само Цариград с Дарданелнма но и обе Бугарске. Тракија, цела Македонија, Србија и Црна Гора, Босна и Херцеговпна, Добруча и Влашка, а за то да Русија узме за се Молдавију и Буковину ! II то није чудо. Ез тизз аисћ зо1сће КЗи^ге ^ећеп. — Овако о „болнику XX века» мисле силни и богати ; то му желе његови велики прпјатељи. А шта ми мислимо, није такође тешко погодити. Бугари би желе.ш да заузму Македонију, па да преко Тесалије п Албапије изиђу на Јадранско н преко Солуна на Егејско море. Опда би Бугари имали три мора, господарили би целим балканским полуострвом, јер би ускоро потчини ш себи и Грке и Србе. На тај глас се нева будућа химна балкапског полуострва у Софији и у Филипопољу, а тој химни би секундирао, ако нико други, а оно с пуним срцем Солзбери односно његов последник. Тиме би се у исто време стало на нут Русији, да овлада Цариградом. Грци траже скоро толико исто колико и Бугари. Једап њихов публициста (Д. А. Мано) европскога гласа, штампао је од 1861 у Лондону и у Паризу велико дело (од 534 стране ( под насловом »I/ ог\еп1; гстк1и а 1ш-шете, к у коме, уз остало доста објективно и пуно патриотизма излагање, захтева за Нову Грчну следеће: независну Грчку, Албанију, Јонска острва, Епир, Тесалију, Маћедоиију, Тракију, Малу Азију, стара краљевства Витанију, Мизију, Лидију, Карију и Лицију и најпосле сва грчка острва као Кандију. Ципар, Род, Кпјос, Митилену и п. д. Пресгоница овог царства имао би да буде Цариград. — Од год. 1860, кад је ово дело писано, Грци су већ нешто добпли Може бити, да су њихови публицисти и патриоте данас иостали и мало скромнији у својим захтевима, и ако је то тешко вероватн нарочито ономе, ко је имао прилике да с њима у додир дође. На сваки начин и према свом садашњем гледишту Грци би укрштали и бугарске и руске и Аустриске па чак (бар у неколико) и наше планове. Исти писац је замишљао северну половину балканског полуострва уједињену у једну државу. коју он назива југославенском (сигурно под утицајем Љ. Гаја и њихових једномишљеника) и у коју би по њему дошле данашња Бугарска, Србија, Босна и Херцеговинк Црна Гора и Далмација с островима, Хрватска, Крањска и Славонија; од црног дакле до јадранског мора и од Дунав I и Савз па до Балкана оди. Шаре планипе (стр. 401 —405). Поменути Рус Н. Д. на стр. 105—181. своје књиге повлачи следзћу линију као јужну границу српског елемента. Полазећи од источне границе Албаније, он пролазп поред јужне обале охрндског језера па о 1да иде југозападном обалом пресписког језера правом линдјом на реку Инџе-