Отаџбина

један ПОГЛЕ 1 на. економију КА.0 науку

ског створа. Онн су дали прилике воћем броју да проводи нсти заточенички и живот тешких радова, а с друге сгране створнли су положај већем броју Фабриканата и предузимача да теку велике имаовине. Они су увеличали угодности живота средњих класа, али још нису почели да остварују у судби чозешгвл ве.гике прзображаје који су им по природи намељени". 1 ) Али ни један писац на пољу социјалне ФилосоФије није тако јасно изнео главну замисао егоизма интереса старе школе као данашњи први философ инглиски. Дотичући се питања о улози и границама државе, једног од најзамашпијих проблема, који он за чудо просто ретава са свога гледишта, свом јачином ума обогаћеног свима гранама знања, сплном логиком којој нишга пе стаје на пут нити застрашава, Херберт Опенсер вели: „Чоззштво се мзра потчинити неумитним нуждама свог новог положчја;, оно им се мора прилагодити и подносити свима силама тегобе које оне собом повлаче. Процесу развића мора се подлећи и све патње најмучније трпити. Никаква сила на свету, никакви закони најспособнијег законодавца, никакав план којим би се смерало на иоправку људских ствари, никакав комунистички лек, на послетку никакве реФорме које су људи пкада измпслили и које ће икада изиис шти, не могу умањити те патње ни за једну јоту. Може се само појачати њихова. интензивност, и она се појачава. Фллантроп који би покушао да спречи њнхово јачање, наћи ће обилато поље вежбањг. Сваком променом, која би се извршила, истиче се нормалан број патњи, које се не могу ублажити а да се не измене сами законн живота. «*ј То су сопствене речи Спенсерове. Теорију лриродног одбпрања по њпма треба пренети најпотпуније на друштво, у коме се одржавају само они који су способни за живот, који се дају прилагодити социјалној средини. Сваки покушај да се, ако не са свпм отклоне, а оно бар ублаже социјалне беде бесмислен је и узалудан. Све државне мере у том погледу само укочавају точак напретка и задоцњавају зору бољих дапа по човештво. Сви нппори способних шца, тековина њиховог рада , резултат њихове борбе у другптву, у опште све што се предузима у цељи усавршавања њихових природних особина и стварање агоднијег положаја — све то расипа се, ако се троши на милостињу и издржање слабих н немоћних за живот који овековечавају у нашим, вели, крвним зрнци\1а пездраве клпце које ваља што пре трабити. Неумптни природни закоти наЈ ) Ргјпс1рев с!' есопош1е ро1Ш <Јие. II, 307 2 ) Тће 81П5 о! 1е§181а1ог8, Соп4етрогагу Кеу1е\у, 1884, етр. 708.