Отаџбина

5 3 8

II Е и А Ч И Ц Л

своме веренпку. Једном некн касапин из удице Толедо рече, да је од ње врло лудо, што је верна човеку, који јој се извесно смеје с каквом црницом. За столом су седели касапин, Марија и још много њих... Кад то Марија чу, она бесно скочн. подиже руку, махну ножем и убоде касапина у лице — све то беше дело једнога тренутка. Сиротица бризну за тим у плач и скрушено му је неговела рану. док није зарасла. — Но ово кушање л.убави показало се врло корисно по Марију; оно јој је прибавнло још већу славу, неки трагпчан вид, и држало је у пристојној даљини шаљивчине и оне што траже да освоје срца. Са своје срчаности она је хгостала пдеал жена, п кад је ноћу ишла из каФане, иозорнице свога триумФа, нико се не би усудио да је прати плп да иде за њом. Но при свем том иојави се нов просилац. Свако време има свога Дон Хуана Тенориа, а припознати Дон Хуан тога времена беше Виконде де лос Риверолес, рођак маркиза Монтеквебрадо. Људи су га тражили за друга, жене су лудовале за њим ; с једнима је бно учтив н искрен, с другима поетски задахнут : у љубави не баш савестан, у браку по моди тога века, витез без сграха и мана. Пошто није знао за тугу и сиротињу. срце му је остало здраво н меко. Једпна му је мана била сујета. Он је сматрао за изгубљен онај дан, кад се по Мадриду није причало о његовом ашиковању, његовим веселим пригодама, и његовим лудим нападима. Једно вече говорило се у неком друштву о Андалузпјн и њеним песмама. Наравно, говорило се п о Марији дел Алкор. — Али, рећи ће Внконде, је ли ко од вас слушао или видео ту иевачицу ? Је ли заиста тако леиа ? Пева ли тако лепо, као што се говори ? Један смешан старац. један од оних, којима под оно неколико обојеннх длака, што с иотиљка долазе до очију, ништа више није од порока преостало, до те засићене очи, признаде, не без неког стида, да је видео и чуо ту