Отаџбина

II Е I) А Ч II Ц А

539

изврсну певачицу. и додаде по већ познатим биограФским појединостима : - Али на што набрајати њене лепоте ? То нам не мо;ке дати иојма о њеној дражи. Треба је видети, треба ;је видети кад нева. Ни њена кожа. ни чело њено, ни , њене очн, ни њена уста. ни врат њен, ни њен стас, у опште ни један део њеног савршеног тела не каже сам за се, шта значи ова никад невиђена жена, кад из њених песама нстиче светлост и мирис Андалузнје. Разговор се окрете на друго. али Виконде остаде занет у мисдима. Жена као што је Марија дел Алкор била је бео гавран. Н>у освојити било би нешто ретко п обратило би пажњу света. Велика част за њега, кад бн она своју изгубила. Било је један сат по поноћи. Он се расгаде с друштвом, не узе своја кола, увн се добро у огртач и упути се у Магдаленину улицу. Још из далека допреше му до ушију меланхолични звуци пеке иесме, праћени уздасима гитара. Он се приближи кафани, п као да се мало колебао, пре него што је ушао. — Врата се отворнше и из дима и граје журно и дрско изиђе неколико људи и жена. Оба се крила опет затворише, и још су се мало љуљала у шаркама... Али је Внконде већ спазио у дну сале неку дивну жену на подијуму, где су је осветљавали гаснп пламенови. Он навуче огртач до очију п ступи унутра — седе за један од најскровитијих столова, који не бешс заузет, дозва момка, затражи чашу коњака и управи свој поглед на Марију дел Алкор. Марија беше довршила песму, сишла с подијума п зашла од стола до стола, свуда дочекивана ноздравима. Хаљина голубије боје обмотавала је њено тело, коса јој таласасто пала но челу, а златан чешаљ скупио је на гготиљку. На ушима су јој висиле широке, Дуге, сребрне, рубинима украшене мннђуше. Манила — марама с белим гранама на црној основи укрштавала јој се на гру-