Отаџбина

44

Н Е В А Ч II Ц А

—- Сеноре Виконде, рече на то певачица, оиростите ми што сам вам понудила овај ружан призор. Сад знате и зашто су моје песме тужне, и зашто Марпја дел Алкор није била према вама тако поносита, као што је обично. Хтела сам да Внконде де лос Ривелорес, рођак мога старог господара, маркиза Монтеквебрадо, својим рођеним очима, које су се већ морале уморити гледајући непрестано радост и богаство, види несрећу ових људи, највећу међу многим у овом огромном стану несрећних. Она жена, што је видите на сламњачи, слепа је и на смрти. Ова јадна старица њена је мати, она деца што спавају, то су њени синови, и њен је био онај свежањ костију, што лежи тамо на џаку. Раднпк, који је сав ова] јад издржавао, умро је пре шест дана.... Ми остали учинплн смо за породицу што смо могли али овде нема богаташа.... Јадна болесница. јадна деца! Они ће помрети без помоћи, од глади, као и ова девојка, за чије сам чело и понела ове руже. II кад то рече, оиа се приближи лешини н закити је. Виконде осети сузу у оку и заплакао би се, да се није стидео да плаче.... Он се маши у џеп, извуче бележник и из њега свежањ банкнота и окрете се Марији: — Помозите овим тој породици! Певачпца прискочи старици, која је укочено гледала нреда се, стисну јој банкноте у шаку и викну јој с неким нагласком, који јој је морао са дна душе поћн: — Ево новаца, то је здравље, то је живот; чувајтега добро и за живу главу не пуштајте га. — Сад немамо овде више никаква посла. Хајдете, сеноре Виконде •— рече Марија. Они одоше из бедне собе и нађоше се у ходнику пред затвореним вратима Маријиног стана. Марија и Виконде погледаше се непомпчно. Впконде беше збуњен и обори главу. Марија дел Алкор повукла је назад мараму с главе и чело слободно подигла.