Отаџбина

ана карењина

61

тој девојци , у њеном начипу живота , наћи образац онога што је са уа са толиком муком а без успеха тражила , да ће наћи достојанство живота, ннтереса за живот — изван оних одвратнпх одношаја светскога мушкиња и женскиња, који јој сад изгледаху као срамна изложба робе која тражи купце. Што је Ката дуже посматрала своју непознату пријател.ицу, то је све више долазила до убеђења да је та девојка оно савршено биће како га је она замишљала, то је све више желела да се иозна с њоме. Обе девојке сретале су се сваки дан по неколпко пута, и кад год су се погледале, Катин је поглед говорпо „Ко сте ви ? Шта сте ви ? Јел истина да сте ви оно савршено биће, као што вас ја замишљам? Али тако вам Бога — додаваше Катпн поглед — нзмојте мислити да ћу вам ја наметати своје познанство. Ја вас само волим, мени је само мило што могу да вас гледам." А поглед незнане девој ле одговараше »Ијавас волим, ви сте мила. тако мила. Још више бих вас волела, алн ето немам каде. <( И доаста Ката је видела, да она увек има посла : или води децу некакве руске нородице, или носп плед некаквог тешког болесника, и завија га њиме, или забав 1 а некаквог раздраженог болесннка н стара се да га утиша, или бира и купује пециво за кафу — за некога. На скоро после доласка Шчербацкових у бању, појавише се једно јутро на извору лековита воде два нова лица која привукоше на се оишту одвратност. То беху : један врло висок и мршав човек с огромним ручетипама, у кратком горњем кануту који је био не само стар, него не беше за њега скројен, п са црним, наивним али у нсти мах страшним очима, и једна лепушкаста, преплашена жена, ружно и без икаквог укуса обучена. Помисливши у себи да ће и то бити Руси, Ката беша већ саставила о њима читав роман. Али кнегин.а узиавши из лнсте бањских гостију да је то Никола Љовин и Марија Николајевна , објаснила је Кати како је рђав човек тај Љовин , и целог романа који Ката беше о њима смислила — нестаде. Не само за то што јој ја мајка казала, него нарочито с тога што то беше брат Коистантина Љовина, те две особе постадоше Кати врло мрске. Тај Љовин беше јој посгао одвратан. Изгледаше .јој као да у његовим великим страшннм очима, којима ју је свуда упорпо пратио беше и мрзости п подсмеха. За то се старала да се никако не сретне с њиме. XXXI. Беше ружан дап , киша је падала цело јутро , и колонада беше пуна бањских гостнју који су се мували са својим амрелима кроз гомилу.