Отаџбина

164

ВОЈВОДА. ЈАКША

А кад згодан куцне часак Поолужиће тад м боље: Ускочиће у град, да се Са Турцима отуд коље. Лакну цару у грудима, Оживе му прва нада; IV Дивни двори, сјајне цркве Поносити Визант красе. Злато, бисер на БосФору Вековима гомила се. Са истока чаробнога Сва богасгва и лепоте Ту се слежу, све то Визант, Да окити себе, оте. К'о царица дична мора Заповеда над три света ; Ту се исток са западом Са севером југ ту срета. То је месго изабрано Да на земљи рајем буде, Да над целим светом цари Са ирестола отле суде. Још је Визант од старина Са лепоте кћери своји' Дичан, славан и јединствен, Недостижан над све стоји. Њине чари покорише Супостаге силне многе И без боја и без крви Цариграду све под ноге. И варвари, које стрсле И мачеви не сломише; Вољно, смерно горде главе Пред лепотом поклопише. Што војводе, нити војске, Пи јунаштво, ни бој љути,

Па он нига шта му ради Теодора ћерка млада. У одаје пребогате Њој се дивној сад упуги, Да је гужну развесели, 0 злу више да не слути. е о д о р а Ни лукавство, ни невоље Не могаху постигнути: Постигоше женске чари И лепота бајних груди; Ах, варвари, дивљи, ипак И они су ипак људи ! Женско око и за њих је Незадржна стрела љута, Женска суза и њих враћа С освајачког њиног пута. Цариграда дивних кћери То је слава од старина, Од истока до запада Прочула се дика њина. Па и султан тако дочу, Да цареви двори сјајни Поред блага и богаства Крију још и цветак бајни. И он нема сана више Остави га мир у души ; Поред свега и рад тога Жуди сад да Визант сруши Теодора то је дивна, Којој данас нема пара, Мезимица, сунце мило Константипа славног цара. И то она зна и стрепи К'о грлица ах од стреле, Лице бледо, очи лепе Већ од плача потампеле.