Отаџбина

ВОЈВОДЛ ЈАКША.

165

Црнииом се она зави , И на ужас само слути ; Пред икону овету пада Чим се бој започне љутн. У Влахерни сјаја пуној Све је гамно њој одавна. Са ужасом гледа јаде Константина цара славна. V Орад иконом светог 'Борђа Расплакана она клечи, Бледа, слаба, поражена, За молитву нема речи. У сну ноћас чудан јунак Јави јој се као на јави : Злман оклоп сја па њему Зл:чан шлем на русој глави. Оружје му огн.ем сија, Силаи ђогат кано вила, К на плећа пала коса, Плава коса кано свила. Лспа лика, блага ока, Доброта и благост сама: Тешио је, храбрио је Оа осмехом на уснама. Храбрио је да не клоне, Пп о да се спасу нада: Ои ће цара избавити !! хришћанство свију јада. Ои ће мачем пламенитим Т\;:ску силу поразити, А.Г животом својим она Мора цара искупити. За невесту светлу неба Донгао је њу узети : Т« је откуп ; она мора Зг, овој народ вољно мрети.

Кад се бије бој на граду, Она њега брижна чека, Кад се враћа на сусрет му Истрчава из далека. И о врат се тад обисне Милом оцу пуна среће, И у нади срце шапће: «Не, погинут' он ми неће." Теодорин сан За грехове праотаца То је жртва, јунак рече , А те речи кано страшна Грмљавина иста јече. У очима огањ плапу Посланику небескоме, Отрашан бегае у том часу У оклопу злаћаноме. И она се из сна трже Небеснога неста створа Сграх и трепет еавлада је 'Ге пе даде одговора. Ал' се сада јада сети И хришћанство како страда, Па заплака горко, боно, Пред икону свету пада. И од ране бајне зоре Ове до подна плаче, моли, Беле руке крши млада, Много суза тужна проли. Док најпосле не умуче, Кад већ речи не имаде Па сузама окупана На лик свеги лицем паде. Заборави на страхоте И на очи пуне плама, Шго сад види, то је благост То је осмех на уснама.