Отаџбина

ВОЈВОДА ЈАКША

169

Храбри Г1аре оа Иваном Пгрним слугом чини чуда, Г :а најчише глава пада < и Србом је вериим свуда, Док \)у небо ггрипоможе, Те ои сузби турску силу II с Каристом и Ногаром Иресгоницу спасе милу. Јер на зиду од Влахерне, Где Минога верно стоја,

Где удара Јакша врлп, Овог пута ие бе боја. Виде царе гата то значи, Па одатле војоку диже , Још Карисга Тодор њему С чилом четом тамо стиже, И потоком крв се проли, И Турака на хиљаде, Док победи крст и правда, Од хришћанског мача паде.

X Ч е ж њ а

Кида сутра дан освану, Подиже се Јакша млади, I да дозна, шта с' граду Носле срећног боја ради. Г, 1а чује, да л се знаде заслугу коју стече, II да л' когод и н.ој дивној Добру реч о њему рече. ,Ди ли слатке и њу зкуди Капо и.ега млада море, Да л' и она свегим огњем Гако пламти да изгоре. Г; л' истина, да ће тако За хришћанско срце верно

Њеним страспим загрл>ајем Бит' награђеи нсизмерно. Је л' истина да га л>уби, Да ли му се сада нада, Да л' ћс дати каког знака Са бедема главна града ? Јер и њеио ако срце Исти јади ломе тако : Онда ће с' и н.ине стазе Сусретнути лако, лако. И к'о њу што сад он тражи, Тако с' она њему нада, И чека га да му с' јави Са бедема Цариграда.

XI Писио на стрели

: аман он у мислп такој Док се нешто отуд с града Кано голуб тпца вину Ц пред ноге њему пада. то није голуб тица, Него свитак иергамена, На стрели му долетео Унрав отуд са бодема. Сптна кн.ига то бејаше, Што из града њему стиже,

Заигра му срце, када Царев печаг са ње диже : «Дознали смо ко си, шта си к , Каже књига цара славна, „Знамо да си узданица Отаџбине твоје главна, «Знамо да си слуга турска Од невоље и по јаду, Знамо да си два пут спас'о Од зла веља нас у граду.