Отаџбина

168

ВОЈВОДА ЈАКША

Као да хоће оно миље Што јунака окружава, Да у груди младв прнме, Да се орце иаслађава. Он је виде, — и легготу Необичну њену виде, Па са главе шлем од злата Да јој пошл>е поздрав скиде. Плава коса на рамена Вигицама густим падо, Плаве очи жудн.е пуне Исказују слатке јаде. И на срце руку стави Да је шено, то јој значи, Ах та знаће она све то Дивно, тачно* да тумачи. А шта чини Теодора На те знаке дичног Јакше?! Златним рупцем у досници На сусрет му ено магае. Леву дигла према лицу, Зар да скрије узбуђење, IX Разгњеви се небо вишње На честитог Константина, Шго за Ћурђа све1ител-.а, Земаљскога узе сина. Шго неверно Теодорин Чудни санак растумачи, За невеоту вигез Јакши Ш го је даде и назнапи ; Па окреге за тренутак Од Византа лице своје : Натушти се, сами црни Облаци се њиме роје. За тренутак бте царство ■Од анђела црн сатана

Да заклони нламен стида Што с' у леио лице пење. Око иламти чежњом живом, Уста полуотворена, А груди се надимају, Да изгоре од пламена. Срце куца, да искочи, А та срећа није мала Један час још и на груди Добром цару већ је пала. Захвалности топле сузе На грудима проли њему. Истина је дакле права Оад верује срећна свему. У том гурски таламбаси Затутњише у даљини, И редови њини густи Кретоше се у долини. И загрме тои Урбанов, Виде царе шта се спрема, П» испрати брзо брижну Теодору са бедема. Ј у р и ш Па он ствара поноћ тамну У сред јасног, ведрог дана. Цар Махмуда неизбројне Бесне чете халакнуше, Да разоре стуб хришћанства, Да Цариград горди сруше. Затресе се земља црна, Заљуља се сиње море, А громови са муњама Погнаше се небом горе. Романова кула паде, 'Бустин.ани рањен клоиу, А галије Млетачкиње Разбите у море тону.