Отаџбина

АНА КАРЕЊШТА

187

Александровне, настаде истина не миран, ади удобан живот на селу. А већ са шесторо деце Дарија Александровна и није могла бити мирна. Једно се разболи, друго се могло разболети, трећем Фали ово, четврто почиње показивати знаке рђавог карактера итд. итд. Ретки. врло ретки беху кратки пропланци мира. Али тај немир и брнга, то беше управо и једина срећа Дарије Александровне, јер да тога не беше, она би само мислила о своме мужу, који је није волео. Али ма како да за мајку беше тежак страх од болести, само боловање, и брига због рђавих наклоности које опажаше на деци, —■ опет је сама деца награђиваху ситним радостима за све њене бриге и муке. Те радости беху тако ситне, да се једва могаху опазити, као оно злато у речном песку златонооних река, и често је она, у тешким тренутцима, видела само песак, али беше и лепих тренутака, када је имала чиете радости, само злато. 8. При крају Маја, када се већ све како-тако средило, она је добила од мужа одговор на писмо, у коме му је јавила своје муке на селу. Он је моли за опроштење што се није умео о свему побринути, и обећава доћи сам, чим му то буде могућно. Али та се могућност не указа, и до почетка Јуна живела је Дарија Александровна сама на селу. 0 Петровом посту, у једну недељу, отишла је Дарија Александровна у цркву на службу, да причести децу. Дарија Александровна у својим интимним философским разговорима с мајком, са сестром и пријатељима, често их је изненађивала својим слободњаштвом у религиозним питањима. Она је за свој рачун имала необичну религију метампсихозе, у коју је тврдо веровала, не водећи никаква рачуна о црквеним догматима. Али у породици, и то не само с тога, да би претходила добрим примером, већ из све душе, строго је вршила све што црква тражи.