Отаџбина

АНА КАРЕЊИНА

189

цео свет занела. Деца не само што лепо изгледаху у својим хаљиницама, него беху мила и са тога, што се свако умело држати како вала. Истина, Алекса није баш стајао са свим како ваља, непрестано се обзирао да види како му одостраг стоји његов капутић, али ири свем том био је врло сладак. Тања, као најстарија, пазила је на млађе. Али малу Лилу просто да ноједе човек, била је као лутка од шећера. Како да се не насмеши човек кад она, пошто је примила причест, рече попу по инглески «Р1еа8е воте тоге" т. ј. Молим, још мало! Враћајући се кући деца су осећала да се нешто свечано свршило, и беху врло мирна. Испрва је код куће све ишло добро ; али на доручку Гриша стаде да звижди, и што је било још горе, не послуша инглескињу — ге оста без слатких колача. Дарија Александровна не би одобрила да се ту десила, никакво кажњавање на благ дан; овако морала је да одржи ауторитет гувернанте и потврди њену пресуду, да Гриша не добије слатких колача. То је у неколико иокварило општу радост. Гриша удари у илач, говорећи да је и Никица звиждао, а само њега казне, да он не нлаче због колача — стало је њему до колача — него плаче са ненравде. Ово је било већ и сувише жалостиво, и Дарија Александровна одлучи да води преговоре с Инглескињом, не би ли она Гриши опростила, и нође к њој. Али пролазећи кроз салу. она је угледала сцену, која јој је напунила срце толиком радошћу, да јој се очи напунише суза, и она сама опрости кривцу. Кажњени је седео у једном буџаку сале. Поред њега стајаше Тања са тањиром „дотичних" колача. Под изговором да ваља и луткама дати да ручају, она је добила од Инглескиње допуштење да своју порцију колача однесе у дечију собу, али у место тога, она ју је донела брату. Настављајући свој плач због неправедне казне, он је јео колача и кроз јецање говораше «заједно да једемо... ја нећу сам... него заједно."