Отаџбина

7

202 а11а карен.ина поред њега на сандучићу, и .која се такође на њ' осмејкивала, па онда потера даље, • V — Је ди ти то син"? — упита Љовин. — Јес, најмлађи ! — с пријатним осмехом рече старац, — Славан младић! — Па.... није лош! — А већ си га оженио ? — Трећа година од св. Филипа настала! — Имају л' већ деце ? — Каква деца! Прву годину био је прави сом, ништа није знао! — застиди се старац. — Ех, какво је сено, прави чај! понови чича колико само да промени разговор. Љовин се мало боље загледа у Вању Парменова и његову жену. Они су близу њих товарили још једаи пластић сена на своја кола. Иван Парменов иоиео се на вјјх сена у колима па прима, разастире и гаца огромне навиљке сена које му је додавала његова лепа млада. Она је радила лако, хитро и весело. Крупно слегнуто сено није се лако натицало на виле. Она га најпре мало разтресе, па онда подвуче виле, легне на њих свом тежином свога тела, па се онда брзо исправљала, повијајући у назад своја леђа, покривена црвеном хмарамом , и испрсивши своје пуне груди, које беху покривене белим јаглуком — за тим брзо подваташе виле и силиим покретом избациваше огромни навиљак на врх натоварених кола, Иван се очевидно трудио да јој уштеди сваки излишан труд, и раширивши јако руке, брзо је хватао сваки навиљак те га одмах разастирао по товару. Пошто је бацила и последњу грабуљу сена, младица стресе ирашину која јој беше наиадала за врат, удеси црвену мараму, која јој беше иала на бело још не преплануто чело, ги, се онда подвуче исиод кола да веже уже , које беху пребацили нреко товара. Иван јој стаде показивати вако и где ваља завезати, и због нечега обоје се на глас на-