Отаџбина

206

АНА КА.РЕН-ИНА

У самоме оном тренутку када кола хтедоше већ да прођу поред Љовина, она га погледа својим искреним очима и познаде га. Изненађење и радост обасјаше јој лице. Није се могао варати. Такве очи беху само једне на овоме свету. То беше она. То беше Катица. Он је одмах разумео, да она иде са железничке станице у Ергушово. И свега онога што је растрзало Љовина читаву ту пробденисану ноћ, свију оних о/1лука до којих је дошао после толиког размишљања, свега тога нестаде. Сада се згрозио када се сетио да се био решио на женидбу оа каквом сељанком. Само онде, у оним каруцама, што сада брзо пређоше на другу страну друма, само у њима има могућности да се разреши загонетка његовога живота, која га је у последње време толико мучила. Она се није огледнула. Зврјање каруца није се више чуло, само још прапорци. Лајање паса показа да су каруца прошла и кроз село — и свуд унаоколо осташе пуста поља, испред њега село, а он сам усамљен и туђин свему, иде полако по напуштеноме друму.... Он погледа у небо да још једном види ону Фигуру од облачака у којој беху представљене све његове мисли и осећања целе те ноћи. Али на небу не беше више иикакве Фигуре. Тамо горе , у недостижној висини , беше већ извршена она тајанствена промена. Небо одговараше на његов поглед, својим чистим илаветнилом, својом такође недосгижном нежношћу. (( Аја — рече он сам себи — ма како да је леп тај ирост и тежак живот, ја се ие могу вратити њему. Ја волим њу. 5> (Наотавићз се)