Отаџбина

Н О Р А

249

Нора. Ево марке. . . Не, задржите све. (Послужитељ се захвали и оде. Нора затвори врата за њим. На лицу јој се огледа задовољство, смеши се и скида горње хаљине. — За тим извади из шцага рожак с . шећером и једе. Ступа оирезно вратима свога мужа и ослушкује.) Јесте, код куће је. (Певушећи одлази столу десно). Хвлмер. (У својој соби). Је-л : то моја шева што на пољу цвркуће? Нора (отвара дењке). Дабогме. Хелмер. Је-л' веверица то, што је надала буку ? Пора. Јесте! Хелмер. Кад си ти стигла дома ? Нора. Сад баш. (Стрпа рожак са шећером у пшаг и брише уота,. Ходи амо, Роберте, да видиш шта сам накуповала. Хвлмер. Не узнемируј ме ! (Касније отвара врата и са иером у руци гледа у собу). Накуповала велиш ? Читаву ту гомилу? Зар је мој чижак оггет траћио новаца ? Пора. Али. Роберте, ове године ваља ипак и себи да говемо. Та ово је први божић, да није више потребе штедети. Хелмер. Али не смемо ни расипати. Нора. Ипак, Роберте, мало смемо и расипати. Зар не? Ади само мало малчице. Та ти сад имаш велику плату и заслужујеш много, много новаца. Хелмер. Тако је, од нове године. Али ће протећи читава четврт пре но што добијем први део. Нора. Ако ! Дотле можемо узајмити. Хелмер. Нора ! (Приступи јој иухвати је од шале за ухо). Зар опет облађује тобом лакомисленост ? Добро дакле, узмимо да сам позајмио хиљаду марака, божитње недеље ти си их проћердала, у очи нове године пада ми цигља с крова на главу и ја лежим. Нора. (Затвара му уста). Иди, како можеш тако ружно говорити ! Хелмер. Да, ако се случајно тако шта деси —- шта тада ?