Отаџбина

250

Н О Р А

Нора. Деси-ли се така несрећа, то ми је онда свсједно, а дужна била, а не била. Хвлмер. А људи од којих сам узео новац ? Нора. Они ? А ко би за њих бринуо ! Та то би били туђини. Хелмер. Нора, Нора ! Али у истини, драго дете: ти знаш како ја мислим о томе. Само не дугова ! Никадне узајимати ! У кући, што је на дуговимм и позајмицама основана, све је нешто затегнуто, нешто непријатно. Ми смо се обоје до сад храбро одржали, а држаћемо се још и за ово кратко време до идуће четврти. Нора (Одлази к пећи). Добро, добро, како год ти хоћеш Роберте. Хелмер. (Иде за њом). Но, но, за то не мора мојашева одмах опустити крила. . . Што развлачиш уснице ? ; (Узима кесу с новцима) . Нора, шта мислиш, шта ми је овде ? Нор а. (Окрене се брзо). Новац ! Хелмер. Ево ти ! (Пружа јој неколико хартија), Та знам ја и сам, да за божић треба много што-шта. Нора. (У ходу). Десет — двадесет —- тридесет — четрдесет. 0 хвала ти Роберте, хвала ! Тим ми је много поможено. Хелмер. Надам се, Нора. Нора. Да, да, скоро нећу заискати. Али сад ходи да видиш, шта сам све купила. Па како јеФтино ! Гледај, ово су нове хаљине за Ервина — ево и сабље. Ово је коњичак и труба за Боба. А ово је лутка и постељица за Ему. Сасвим јепроста; али и тако се неће у ње скрасити. Ово су пак мараме и хаљине за Јелену и Маријану. Хелмер. А шта је у овом дењку? Нора. (Викне). Не, Роберте, то не смеш видети пре вечера. Хелмер. А, тако. А сад ми реци, мала распикућо, да ли си се и себе сетила ? Нора. И себе ? А, шта, ја не желим себи ништа.