Отаџбина

Н О Р А

251

Хелмер. Ипак, ипак ! Де, реци ми што паметно, што би желела имати. Иора. Заиста, ја не знам шта. . . Да, слушај, Роберте .. Хелмер. Но ? Нора. (Хвата га за дугмад од капута а не гледа у њега). Ако хоћеш да ми даш штогод, то би могао, могао би Хелмвр. Дакле шта? Да чујемо. Нора. (Брзо) . Могао би ми дати иоваца. Само толико колико мислиш да смеш издати, ја ћу пак касније купити што себи. Хелмер. Али Нора. Нора. Да учини то, Роберте; молим те учини. Ја ћу пак новац увити у златну хартију и обесити о јелку. Зар то неће бити занимљиво ? Хелмер. Како се зову оне тице, што увек све нротраће ? Нора. Знам, знам, то су разуздани чишци. Али молим те Роберте, учини ми то ; а ја ћу тако имати и времена да смислим шта ми је најпрече, Но, зар то није врло паметно? Шта ? Хелмер. (Смешећи се). Зацело; то јест, кад би ти заиста умела сачувати тај новац што ти га дам и кад би каеније што за се купила. Али све ће то да отиде за домазлук и разне иепотребне ствари, а ја ћу морати и опет да турам руку у шпаг. Нора. Али Роберте. Хелмер. Смеш-ли иорицати, драга Нора ? (Стави руку на њу). Моја шева је врло мило створење ; али јој треба велика, велика гомила новаца. Чисто је невероватно како скупо стаје овака једна тичица. Нора. Иди, како можеш тако зборити ? Та ја штедим колико год могу. Хелмер. (Смешећи се). Истина је. Колико год можеш. Али ти не можеш ни мало. Нора. (Певуши и смеши се задовољно). Хм, кад би ти знао само колико издатака имамо ми тице и веверице.