Отаџбина

252

Н О Р А

Хелмер. Ти си чудновато створење. Са свим си на свог оца. Увек се жудно стараш, да задобијеш новаца, а имаш ли га већ, док длан о длан, ни трага од њега ; и не знаш где си га оставила. Но, сад каква си таква си, то ти је у крви. Да, да, Нора, те ствари су наследне. Пора. 0, ја бих желела, да сам још многу особину од оца наследила. Хелмер. А ја те никако друкче не бих желео, но баш к'о што си сада мила моја мала тичице. Ах' чуу паде ми нешто на ум. Ти ми се чиниш данас тако — тако —• како да назовем ? — тако подозрива. Нора. Заиста ? Хелмер. Гледај ми ираво у очи. Нора. (Гледа га). Дакле ? Xелмер. (Претећи прстомј. Моја мала шева није ваљда ловила данас у граду црвиће од шећерлема ? Нора. Воже сачувај ! Како можеш и помислити тако што о мени. Хелмер. Дакле лакома тица није сврнула у иосластичарницу ? Нора. Није, уверавам те, Роберте. Хелмер. Није окусила мало укуваног воћа. Нора. Не, одлучно не. Хелмер. Па не куснула ни осталих посластица? Нора. Али Роберте, уверавам те заиста —• Хелмер, Но, но, но, све је то наравно шала. . . Нора. (Прилази столу десно). Како би ми могло пасти на памет, да те тако растужујем. Хелмер. Тђ знам : а задала си ми тврду веру — (приступи јој.; Задржи своје божитње тајне само за се, драга Нора. Светлост у осветљене јелке дићи ће са њих тајну копрену. Нора. Да ли си номишљао, да ваља да позовемо др. Ранка ? Хвлмер. Нисам. Али нија ни потребно, та то се по себи разуме. У осталом и рећи ћу му, кад сврне данас