Отаџбина

Н О Р А

277

Једанаеста појава. Нора, затим деца. Нора. (Гледа за н,им премишљајући; затим забаци главу.) А шта! Хтео ме је само поплашити ! Тако луда богме НИсам. (Скупља хаљине дечије ; за мало па застаие.) Али ? —- не. та то је иемогуће. Ја сам то учннила из лубави. Двца. (На вратима лево.) Мама, сад је отишао страни господин. Нора. Јесте. јесте. знам већ. Али не приповедајте ником о страном човеку. Чујете ли ? Ни тати ? Деца. Нећемо мама ; а зар нећеш да се оиет играмо? Нора. Не, не, сад не. Деца., Али мораш, мама, ти си нам обећала. Нора. Јесам, али ие могу сад. Идите унутра, имам много иосла. Идите унутра, идите унугра, драга моја МИЛа децо. (Нежно их враћа у собу и затвара врата за њима.) Дванаеста појава. Нора. Затим Јелена. Нора. (Седне на диван, узме вез и почне радити, за мало застапе.! Не ! (Баци вез, устаие, отидо до врата од трема и впче.) Јелона! Унесите дрво. (Ступи столу лево и отвори претинак, застане у мислима.Ј Не — та то је немогуће. Јелена. (С јелком.) Где да га метнем, милостива гошођо ? Нора. Тамо; на сред собе. Јвлена. Да ли треба још што да донесем ? Нора. Не, хвала ; ту је све што ми треба. Јелена. (Намести дрво и отиде.) Нора. (Украшавајућп дрво.) Овде светиљка — а овде цвеће. — Зао човек ! Којешта, глупост! Нема ту ничег злог.. . Јелка мора бити лепа. Сва ћу се одати радости. Роберте, певаћу, играћу.