Отаџбина

278

II О Р А

Тринаеста појава. Нора. Хелмер долази с поља с дењком хартија под пазухом. Нора. Ах. — зар си опет ту ? Хелмер. Да. Је л' био когод овде ? Нора. Овде? Није. Хелмер. Чудновато. Видео сам Гинтера, да је изашао из куће. Порн. Тако ? А да, истина је. Гинтер је био овдена тренутак. Хелмер. Нора, видим на теби да је овде био и да те је замолио да се заузмеш за њега. Нора. Јесте. Хелмер. И то ваља да чиниш из сопствене побуде! Ваља да прећутиш, да је он овде био. Јел' те и за то замолио ? Нора. Јесте, Роберте, али Хелмер. Нора, Нора, како си се могла упустити с таким човеком у разговор па и обећавати му ? А мени после казивати неистину. Нора. Неистину ? Хелмер. Зар ниси рекла да није било никога овде! (Прети прстом.) То више не сме учинити моја шева. Тида певачица не сме пустити ни једног лажног гласа. (Загр.ш је.) Зар не, тако мора бити ?.... Да, знао сам ја то добро. (Пусти је.) А сад ни речи више о том. (Седне крај пећи.) Ах, ала је овде угодно и пријатно. (Листа мало по саојим хартијама.) Нора. (Радећи око јелке ; по кратком ћутању.) Роберте! Хелмер. Чујем. Нора. Ја се тако радујем прексутрашњој игранци. Хелмер. А ја сам опет за чудо радознао чнм хоћеш да ме изненадиш. Нора. Махни те лудости. Хелмер. Како ? Нора. Не могу да нађем ничег згодног. Све је тако лудо, тако ништаво.