Отаџбина

286

Ф Е II И К С

„Најзад молим В. Пр. да господина Милоша Урошевића остави у Земуну и да га не пошље на коју другу страну. јер је он овде нуждан за прснашање наших писама и наших ггреговора, како са нресветлим царским двором, тако и са Вапшм Превасходством. У осталом препоручујем се највишој милости превисокога царскога двора и В. Пр.-а, и остајем очекујући што скорији одговор, са неограниченим високопоштовањем и јесам В. Превасходства најпокорнијп и најзахвалнији слуга, Кара-Ђорђе Петрови^ врхоини В1 ђ српски. (СВРШИЋЕ СК)

Ф Е Н И К С ИРИЧА ДЕГ7СТД СТРИНДБРГД Било је време јагодама, кад ју је први пут видео у Пфархофу. Он је већ био видео по коју девојку, али кад је ову спазио, осети одмах, да је она њему намењена, Истина, није смео да јој изјави љубав, јер је био тек гимназиста. Али на скоро се врати као студент и тада је грлио и љубио. Како му је било сад у души ! Пред очима му је севало као гомила ракетла, чуо је звуке звона и ловачке рогове, а земља му је дрхтала под ногама. Карини је било тек четрнаест година, али су јој груди биле тако бујне, као да су на њих чекала усташца и жељне руке; ход јој беше еластичан, изгледала је да би што пре то радије носила чедо нод нојасом. Златна коса сливала јој се преко чела као водопад. Очи јој беху ватрене, кожа свежа и мека као кожа за рукавице. Као вереници, љубили су се као тице нод липама, у башти, иољу и шуми. Пред њима је лежао живот раскошан као покошена ливада. Али —- он је морао најпре да положи испит и тако је морало протећи десет година, узевши у то и студије у иностранству; да, десет година !